Budimpešta, decembar 2008.
Koliko god da je hladno, delimično snegovito, delimično kišovito Budimpešta ne dozvoljava da se sedi u toplom i prijatnom stanu, zove na svoje ulice i u svoje kafee. Uz sve to još svega dve nedelje nas dele do 25. decembra te je izazov da se bude napolju i uživa u čarima grada na Dunavu još veći. Šetamo polako, zamišljamo svu silu znanja, umeća i novca skupljenih na gomilu koji za kratko vreme od tri manja grada prave ovu prestonicu trgovačkih, političkih i svih drugih moći polovinom XIX veka. Ne toliko davne 1873. tri grada Budim, Pešta i Stari Budim (Obuda) različiti po veličini, razvijenosti i značaju ujedinjuju se i obgrljavaju Dunav sa obe strane te postaju jedna od najimpresivnijih evropskih prestonica Budimpešta. Ne dugo po stvaranju zajedničkog grada gradski oci razmatraju kako da stanovnicima grada olakšaju dolazak do gradskog parka. Sve bi bilo vrlo jednostavno da još tada nije bilo jasno kako ne dolazi u obzir da bilo kakva „metalna aždaja“ prelazi preko najčuvenije ulice u gradu Andraševe avenije, već tada velike, važne, veličanstvene. Na svu sreću odlučnost da avenija ostane avenija, otvorena ne premošćena, ne sečena inspirisala je inžinjere i graditelje da u novonastaloj prestonici svega dvadeset godina po objedinjavanju tri manja grada izgrade jednu od prvih metro linija u svetu. I zaista Andraši avenija ne bi bila to što jeste kada bi kroz nju osim automobila i autobusa tutnjalo još po nešto. Šta se sve može kada se pamet i novac slože. Možda pre svega pamet i želja? Dalekovidost?
Pre šetnje po čuvenoj aveniji odlazimo do malog zaklonitog trga sa božićnim sajmom. Ništa posebno, kao i svaki drugi božićni sajam u ovom delu Evrope. Drvene kućice ili tezge, roba slična, uglavnom rukotvorine manje ili više originalne, bolje ili lošije izrade, kuvano vino, kobasice, poslastice, „šareno i budali drago“ reče jednom baka moje drugarice. Muvamo se i uživamo pre svega u dobrom raspoloženju onih koji su na sajam došli kao posetioci i onih koji nude svoju robu, hrabro stojeći na hladnoći i ne gubeći optimizam i „praznični duh“. Nadahnuto pričaju o svojoj robi, neki su se poprilično zagrejali onim kuvanim vinom pa se i u mraku naziru crveni obrazi i nosevi, ali su dobre volje i nenametljivi. Privukao nas je mladić koji je izgledao kao glumac iz filma o Atili „biču božjem“, takav mu kaput, takva mu kapa. Sigurna sam ne po volji svima onima koji bi voleli da zaštite sva stvorenja sveta uključujući i male krznate životinje. Mene razdiru dve misli, s jedne strane se potpuno s njima slažem i ja bih to isto i grozim se pomisli da neka bića moraju da stradaju da bi se ljudsko biće obuklo, s druge strane vuče me onaj praistorijski gen i ne mogu a da se ne oduševljavam onim što je izloženo u toj maloj drvenoj kućici. Ne zato što je od kože i krzna već zato što je napravljeno baš onako kako zamišljamo da su Huni nosili. Čovek mog života proba Atilinu kapu (moj naziv), a kako je izrazito visok, bradat i dugokos u momentu se mnogo ljudi zaustavlja i gleda ga u potpunoj tišini, uključujući i prodavca koji je pošao da mu doda ogledalo a onda zastao sa poluotvorenim ustima i zapanjenim pogledom. Atila među Mađarima na sred Božićnog sajma. Zamrznuti kadar, a onda smeh, tapšanje po ramenu, palčevi okrenuti na gore, ohrabrivanje da kapu kupi, sporazumevanje sa prodavcem i opšte oduševljenje. Naše je potrajalo samo do trenutka kada smo saznali cenu, a onda brzopotezno odlučili da beogradski Atila može i bez kape. Ni pokušaji veselog prodavca da spusti cenu nisu nas ubedili. Sneg je u međuvremenu već lepo napadao i oterao one manje hrabre, neke od drvenih kućica su zatvorene, a daske od kojih su napravljene se polako gube pod snegom, beogradski Atila bez svoje kape prilazi jednoj i crta veliko srce sa kitnjastim prvim slovom mog imena u sredini. U uglu mog oka bila bi suzica, ali je mala ledena tačkica, sva sreća mrak je pa se ne vidi. Fotografišem srce, ljubim svog čoveka a preko trga preleće setno „aaaa“ iz nekolicine ženskih grla koje su upravo prošle pored nas.
Iako nosimo garderobu potpuno pogrešnu za ovo doba godine i šetnju po ledenim ulicama Budimpešte ne odustajemo i krećemo niz čuvenu aveniju. Zamišljamo kočije i fijakere, ugledne ljude i dame, vucibatine i probisvete, one koji su na vrhu i one koji bi voleli da jesu. Teško je danas dočarati svo to komešanje, čežnju, želju, strah, koračanje u nepoznato, uzbuđenje otkrića, buktanje ideja, prelazak u Novo doba, industrijsku revoluciju, borbu između elektrike i plina, borbu između starog i novog. Šta je to danas revolucionarno toliko koliko je bila železnica? Da li su kompjuter i internet dovoljno revolucionarni? Ili je to samo opčinjenost prošlošću očišćenom od svega što je ne čini ružičastom? Prisećam se jedne ruske fantastične pripovetke u kojoj junaci na jednoj otmenoj večeri XIX veka gorljivo veličaju XVII vek, vek otkrića, svekolikog napretka, a kada na odlasku kući jedan od njih, najveći pobornik sedamnestovekovnog napretka i života, greškom oblači nepoznati kaput i umesto na ulicu svoga doba koja je popločana kamenom i osvetljena uličnim svetiljkama zakoračuje u mračnu, blatnjavu ulicu na kraju grada, bez kuća i punu sumnjivih likova iz XVII veka i prolazi razne muke i peripetije da bi pronašao svoj dom, polako shvata kako nije baš sve tako ružičasto kako se čini kada sa udaljenosti od dva veka nešto zamišljaš i stvaraš sliku samo prema onome što je ostalo zapisano i obeleženo kao uspeh i napredak, zaboravljajući da se svakodnevni život ipak ne sastoji samo od otkrića i velikih misli, te da nam udobnosti veka u kome živimo nisu pale s neba već se razvijale zajedno s nama.
Bilo kako bilo danas Andrašijeva avenija osim što je žila kucavica velikog grada magnet je za turiste. I ponovo se pitam da li je masovni turizam dobra ili loša stvar. Mnogo toga je dobrog od mogućnosti sve većeg broja ljudi da vide i osete druge kulture, druge ljude, upoznaju druge gradove, preko poslovnih mogućnosti i radnih mesta, prihoda koje donosi zemljama i gradovima koji se bave ovom privrednom granom do napretka koji donosi kroz bolje puteve, ulice, transport. A opet nekako mi se čini da oduzima identitet, svodi sve na iće, piće, kupovinu i instant istoriju i umetnost. Koliko doprinosi razvoju toliko pravi probleme i tako u krug.
Restorani pored kojih prolazimo liče na mnoge druge u raznim gradovima Evrope, ne privlače me da bih ušla i provela neko vreme u njima. Bilo bi lepo poznavati nekog u Budimpešti ko bi znao da nas odvede u neki restoran gde odlaze budimpeštanci kada žele da se odmore od turista. Na žalost ništa od toga.
Ulice su već zaleđene, a moje jesenje lakovane cipelice bez moje želje izvode čitav ples, preteći da me odvuku na dole i zalepe za trotoar. Vetar je sve jači, a snegoled sve žešći. Skrećemo sa avenije u male uličice na putu do našeg stana i svraćamo u jedan kafe, takorekuć rokerski kafe. Jeste plafoni su malkoc niži, prostor čudnog oblika sa galerijama i stolovima u izlozima, ali je zato atmosfera jako prijatna, a muzika baš po meri. Mada smo najstariji gosti i mnogima, uključujući i konobare možemo biti roditelji ne smeta ni nama, a ni njima. Dok se bliži ponoć uživamo u toplom kafeu, prijatnom razgovoru i mađarskom vinu. Život je ponekada baš lep.
Fotografije slikane prastarim mobilnim telefonom te im je i kvalitet takav.
Tekst je napisan 2011. kao jedna od sedam priča o putovanjima u Mađarsku, neke priče su već objavljene na sajtu: A sad malo Budimpešta i Novi dan u mađarskoj prestonici.