Izložba o rađanju modernog Beograda
„…Grad (je) najbolji organ pamćenja što ga je čovjek dosad stvorio…“ napisao je u Luis Mamford u knjizi „Grad u historiji“, a u uvodu svoje knjige „Grad u istoriji Evrope“ Leonardo Benevolo se nadovezao: „Grad je, ujedno, pokretač bržeg napredovanja u budućnost, ali i sidro pomoću kojega se održava veza s prošlošću: u oba slučaja, grad omogućava putovanje kroz vreme, preskakanje sleda događaja i približavanje prilika iz daleke prošlosti, uz kretanje u oba smera.“
Koliko su oba zaključka o gradu kao ’organu pamćenja’ i vezi između prošlosti i budućnosti tačna jasno se vidi na izložbi „Stvaranje modernog Beograda“ autorki Angeline Banković i Zlate Vuksanović – Macura u Muzeju grada Beograda u zgradi u Resavskoj ulici.
Iako nije smišljeno i namerno, meni se ipak nameće kao vrlo simboličan prostor u kojem je izložba organizovana – prostor u Resavskoj Muzej grada ’nasledio’ je od vojske sa idejom da jednoga dana konačno ova institucija dobije zgradu kakvu zaslužuje i mogućnost za stalnu postavku, verujem sićušnog dela, svojih zbirki.
Zgrada je trenutno ’negde između’, na putu da postane Muzej, ali i dalje slika nekadašnje vojne zgrade. Radi se polako, u ritmu koji nameću okolnosti, ali je sama za sebe na neki način eksponat i sećanje. Izložba joj nekako leži, a prostor izložbi daje na snazi.
No, da ne lamentiram sada nad sudbinom buduće zgrade Muzeja na koju čeka evo već 116 godinu.
Autorke izložbe „Stvaranje modernog Beograda – od 1815. do 1964. iz zbirke Muzeja grada Beograda“ uložile su nekoliko godina i puno truda istražujući i, na neki način, putujući kroz zbirku Arhitekture i urbanizma Muzeja grada sa idejom da kroz različita dokumenta, planove, razglednice, crteže, fotografije… prikažu kako se Beograd od znatno razrušenog turskog naselja početkom XIX veka razvio u moderan grad, uprkos dva rata i razaranjima koje oni donose.
Godine koje su uzete za odrednice ove izložbe nisu slučajne. Priča počinje sa 1815. godinom, godinom Drugog srpskog ustanka posle koga se Srbi sve intenzivnije naseljavaju u Beogradu. Tada započinje lagano preobražaj Beograda iz orijentalne varoši u modernu evropsku prestonicu.
Završetak ove šetnje kroz istoriju je oko 1964. godine pre svega jer je tada sakupljena poslednja i najmlađa grupa materijala u Zbirci. Materijal koji se nalazi u zbirci Arhitekture i urbanizma do Drugog svetskog rata raznolik je i poprilično bogat: razna dokumenta, pisma, planovi, nacrti, crteži, fotografije; dok nakon rata u muzejskoj zbirci našle su se prevashodno fotografije i razglednice.
Kako je Beograd rastao i zauzimao sve veći prostor, pa na kraju prešao i na levu obalu obe reke jasno ilustruju tri crteža na samom početku izložbe. Crteže Beograda 1880-ih; 1930-ih i 1960-ih uradio je arhitekta Aleksandar Stanojlović i time nam pomogao da shvatimo sav napor, trud i rad uložen u nastanak grada kakav je danas.
Forimranje i širenje srpske varoši
Od džamija kojih više nema, Tekije (manastir u kojem su živeli derviši) na uglu Višnjićeve ulice od koje je sačuvano samo Turbe, kuće građene u orijentalnom stilu, pa sve do Simićevog ili Starog konaka koji je služio kao Dvor prvo knezu Aleksandru Karađorđeviću, a potom i Obrenovićima sve do nesretnog Aleksandra… oživeće pred vama kroz akvarele Konstantina Jovanovića, crteže, planove ili fotografije.
Večita muka oko definisanja prostora koji sam grad zauzima i za koji gradska opština (danas bi rekli uprava grada) preuzima obavezu i odgovornost da reguliše i uredi vodu, kanalizaciju, ulice/sokake trajala je dugo, traje i dan danas. Nekada je to bio ’gradski rejon’, danas su to prigradska naselja. Borili su se ondašnji Vračarci silovito da uđu u rejon kako bi konačno varošani prestali da govore ’blatnjav kao Vračarac’.
Uporan je bio Škot Makenzi da veliko imanje koje je kupio i isparcelisao po uzoru na londnosku regulaciju uđe u rejon. Uporni su bili i drugi, ali im je to uspelo tek oko 1905. godine.
Nije lako bilo stvarati prestonicu kada u Srbiji nije bilo školovanih građevinara i arhitekata, nije bilo inžinjera. U početku knjaz Miloš dovodio je strance ili Srbe iz Austro-Ugarske koji su se školovali po belome svetu, ali je paralelno slao i ovdašnje pametne mlade glave o državnom trošku na školovanje.
Razvijala se i Velika škola, vremenom prerasla u Univerzitet, pa je krajem XIX veka i odsek arhitekture našao svoje mesto. I tako redom, dolaze školovani ljudi, školuju se domaći, a grad raste i vodi bitku između struke i politike.
Stare kuće i nove palate
Taman kada je uhvatio zamah, stiže Prvi rat i mnogo toga odlazi kao da ga nikada nije ni bilo. Vreme staje, ali nakon velikih muka uvek zora svane, pa se tako i stvaranje modernog Beograda nastavlja sa još većom odlučnošću i intenzitetom. Uostalom sada se stvara prestonica mnogo veće države nego što je to bilo pre velikog mraka.
Naziv jednog segmenta na izložbi možda najbolje ilustruje stvaranje nove prestonice: „Stare kuće i nove palate“. Tačno tako je izgledao Beograd između dva rata.
Novi sloj obogaćenog građanstva, industrijalci pre svega, bankari, trgovci… grade nove palate i velike zgrade, investiraju, a kroz njihove investicije rađa se i novo zanimanje ’rentijer/ka’. Šta je omogućilo nastanak tog zanimanja i stvaranje vrlo uticajne društvene grupe? U međuratnom periodu niste mogli da budete vlasnik stana, mogli ste da budete vlasnik zgrade/kuće, ali ne i stana i otuda potreba za onima koji imaju novca da izgrade zgradu, u njoj stanove i da iste izdaju pod zakup.
Naravno bilo je tu stanova i Stanova. Od udžerica u kojima se nalazio smeštaj za sirotinju (soba i kuhinja, poljski toalet, bunar u dvorištu) do luksuznih velikih stanova u samom centru varoši. Tako su oni koji su imali neki novac ulagali u stanove, a mnogi su zapravo na taj način sebi rešili stambeno pitanje koristeći novac od izdavanja za otplaćivanje kredita koji su podigli kako bi te stanove zgotovili.
Pada mi na pamet priča o ’ružičastoj’ prošlosti. Kako nam se uvek čini da je nekada sve bilo bolje, lepše, veće… Gledajući predivna zdanja iz prošlosti (ona koja su uspela da prežive do nas) zaboravljamo da je i tada, kao uostalom i sada, bilo i biće onih koji su živeli u tim divnim, gospodskim kućama i stanovima, ali da je bilo poprilično onih koji su živeli kako su morali u beogradskim ’malama’, u neuslovnim sobama, nagurani sa verom da će jednom biti bolje.
Svest tadašnjih gradskih otaca o potrebi za svetlošću, suncem, vazduhom očigledna je u naporima tadašnjeg Parkovskog odeljenja na čelu sa Aleksandrom Krstićem koje je u dvadesetak međuratnih godina obogatilo Beograd sa dvadesetak novih parkova i mnogim novim drvoredima. Njihova vera da parkovi i drvoredi, biljke pre svega, nisu pitanje ukrasa već pitanje zdravlja, svetla i higijene napravila je od Beograda jedan od zelenijih gradova u Evropi. Nisam sigurna da se ta ideja zadržala do današnjih dana.
Obnova
I opet je razvoj Beograda krenuo uzlaznom linijom, prestonica velike države dobijala je svoj moderan lik, i ponovo se jednog ranog nedeljnog jutra spustio mrak. No, gradu poput ovog biti Feniks postalo je uobičajeno.
Nanovo elan, zamah, obnova i stvaranje modernog Beograda. Istina je da između dva rata Beograd zagazio na levu obalu Save, Staro sajmište, aerodrom, no uprkos planovima i idejama preko reke se zapravo prešlo tek nakon Drugog svetskog rata. Od 1947. godine mic po mic Beograd se širio i baškario po sremskoj strani dok na kraju nije u svoje skute privio i grad Zemun.
Nova država, novi zamah, novi žitelji grada, velika potreba za stanovima, insistiranje na tome da svakome podjednako treba da bude dostupna kultura i umetnost, da je obrazovanje obavezno za sve pokretačka je snaga za nastajanje novih savremenih građevina. Mogućnost arhitektama i građevinarima da stvaraju i eksperimentišu (ne uvek uspešno) i da pronađu način da brzo, jeftino i ne suviše komplikovano izgrade sve ono što je neophodno.
Grad dobija brojne opštine, a svaka opština svoj Dom kulture, mnogi od njih i danas postoje kao Ustanove kulture, biblioteke, pozorišta, bioskopi… Sve više je studenata, a studentima valja živeti negde – Studentski grad…
Širi se, raste, razvija, malo napreduje, malo stagnira, no ipak izdržava sve naše hirove i zamisli, sve pametne i sulude ideje onih koji bi trebalo o njemu da vode računa. Preživeće valjda i nas… Feniks je ovaj grad.
Ne propustite priliku da do 2. juna 2019. godine odete na izložbu i uverite se koliko je snage, volje, hrabrosti i odlučnosti trebalo za „Stvaranje modernog Beograda“.
Muzej grada Beograda u zgradi u Resavskoj 40b.
Radno vreme svakim danom, osim ponedeljka, od 10 – 19 sati.
Cena ulaznice 200,00 dinara
Poslednje stručno vođenje u četvrtak 30. maja od 18 sati.
U utorak 28. maja od 18 sati predavanje Novi Beograd i nova teritorijalnost Beograda: put od močvare do novog grada.
Predavač Jelica Jovanović, d.i.a, Docomomo Srbija / Grupa arhitekata
Fotografije – Majda Sikošek