Esej o izložbi u Muzeju primenjene umetnosti
„Do pomeranja intelektualnih ocena dolazi i usled susreta umetnosti i nauke u veku kibernetike. Zahvaljujući novom gradivu i optičko-tehničkim spravama , nastaju tvorevine kod kojih je teško odlučiti da li pripadaju slikarstvu, vajarstvu ili uopšte umetnosti.“[1] Napisao je pre 45 godina Oto Bihalji-Merin, slikar, istoričar umetnosti, filosof, jedan od poslednjih ’intelektualnih dinosaurusa’ XX veka u predgovoru za svoju zbirku eseja „Jedinstvo sveta u viziji umetnosti“.
Vraćajući se iz Muzeja primenjene umetnosti; sa stručnog vođenja kroz izložbu „Nesvrstani suveniri“ Maje Gecić, prepuna utisaka i glave prepune različitih ideja kako napisati tekst o svemu što sam videla/doživela; imala sam utisak da znam pravu rečenicu kojom priču treba započeti. Bila je tu, ’na vrh jezika’, znala sam da znam šta hoću i da hoću baš tu neku rečenicu koja je jako davno predvidela ono što ja danas gledam. Prebirala sam po svom krhkom sećanju, sve pitajući se na kojoj polici da započnem potragu za knjigom u kojoj se ta rečenica zasigurno nalazi. Znala sam da upotrebljava vrlo arhaičan izraz za ono što danas nazivamo ’novim tehnologijama’, znala sam da uvodi pometnju u negdašnju podelu na slikarstvo, vajarstvo, arhitekturu, primenjenu umetnost… Sve sam to znala, ali nikako da iz dubina sećanja pristigne ime autora ili bar naslov knjige.
Šetajući od sobe do sobe, od police do police, od kutije do kutije već sam lagano padala u očaj što ću morati da smislim neki drugačiji početak, iako sam znala da je svaki drugačiji početak pogrešan, kada mi je pogled pao na noćni stočić pored kreveta na kojem stoje 3 knjige i čudo ’novih tehnologija’ Kindl. Znala sam da sam spašena, mala bela knjiga u izdanju nekadašnjeg izdavačkog giganta Nolit, kupljena 1984. godine čekala je strpljivo da je primetim. Spas u zadnji čas, moglo bi se reći.
Zašto baš ovakav početak i zašto priča o ’veku kibernetike’ i novim ’optičko-tehničkim spravama’ (Bihalji-Merin je to napisao 1974!)? Zato što se na izložbi ’Nesvrstani suveniri’ Maje Gecić zahvaljujući ’novim tehnologijama’ i mogućnostima koje one pružaju otvara novi svet, svet bez jasno definisanih granica različitih načina umetničkog izražavanja.
Po obrazovanju, a delimično i po ubeđenju, Maja je dizajner tekstila ’tekstilac’ i to jeste osnova izložbe koja tka niti uspomena/suvenira dajući im novo značenje, menjajući im smisao, obesmišljavajući ih, nudeći ih drugima, koristeći ih kao narativ za priču o prošlosti u sadašnjosti. Priča je lična ali je i opšta, otvorena za različita učitavanja, razumevanja.
Na početku beše arhitektura kao metafora za sećanje, za uspomenu, za suvenir. Od arhitekture nekada kultnih bioskopa grada Beograda, bioskopa bez kojih grad nije mogao da se zamisli, bioskopa koji danas više ne postoje, a u slučaju bioskopa Slavija ne postoji više ni zgrada u kojem se nalazio[2]. Praveći linije od delova fotografija ovih kultnih mesta, kao jednu od osnovnih likovnih izražajnih sredstava, Maja Gecić prede niti svoje priče i lagano, korak po korak, uspomene prerastaju u apstraktno, iz sentimenta prelaze u komercijalno, iz jasnog značenja prerastaju u ornament, sa foto-papira prelaze na papirni tapet koji svako može da kupi, sa papirnog tapeta na svileni muslin, na slikarsko platno, na trikotažu… da bi simbolično završila u kratkom video zapisu sa ’morskim mini marketom’ i svim onim što jedan takav objekat ima (Izgubljeno u prevodu, 2018). Video zapis posmatramo kao u bioskopu opčinjeni ’pokretnim slikama’ na početku ne shvatajući tačno šta gledamo i koja je veza ovog bizarnog zapisa sa ostatkom izložbe. A velika je.
Izložba „Nesvrstani suveniri“ Maje Gecić na Salonu primenjen umetnosti u Muzeju primenjene umetnosti prepuna je simbolike i mogućnosti za različita tumačenja i povezivanja. Oni koji su odlazili u kultne bioskope, koji su učili da je država u kojoj žive pre svega ’nesvrstana’ (ne pripada ni Istočnom ni Zapadnom bloku) imaće jedan doživljaj, asocijacije na svoje trenutke u tim bioskopima, na svoje trenutke u gradu kakav je tada bio, sa relativnom lakoćom će shvatiti Majine asocijacije u simboličkom izlistavanju imena bioskopa na velikom svilenom muslinu i daljem poigravanju sa njima na seriji radova indikativno nazvanih „Razigravanje, Riziko i ostalo“. Oni mlađi će možda imati problema da razumeju taj deo priče, ako im oni iz prethodne grupe tokom odrastanja nisu pričali o svetu pre njih. No, neće im zbog toga biti išta teže da shvate likovnost ove izložbe.
Iako ova izložba nosi toliko simbolike, priče, prošlosti, sadašnjosti, razlaganja i novih spajanja, toliko različitih načina tumačenja, shvatanja, učitavanja, može se pre svega posmatrati i čisto likovno. Tekstil je taktilan, likovan, bez značenja, ali i sa značenjem. Na ovoj izložbi prisutan je i izrazito fizički (My prescious, 2019), jasnog značenja i funkcije, a prisutan je i simbolično kroz trake delova fotografija kao niti spremne za razboj, ili kao ’sagoreli otisak u porcelanu’ (u saradnji sa Valentinom Savić). Na kraju krajeva Maja Gecić je pre svega ’tekstilac’, a odmah potom i pripovedač kroz različite likovne forme i ’suvenir’.
Izložba ’Nesvrstani suveniri’ autorke Maje Gecić, kustoskinje Bojane Popović i onih koji su Maji pomogli da svoje ideje sprovede u delo otvorena je u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu 9. maja 2019. godine; i to simbolično, verovatno slučajno, na Dan pobede u Drugom svetskom ratu, za koji su direktno vezana imena pojedinih bioskopa iz ove priče, poput Kozare, Partizana, 20. Oktobra, Slavice, Jugoslavije.
Izložba će biti otvorena do 29. maja 2019, od utorka do subote od 11 – 19 sati.
Ako želite da čujete autorku i kustoskinju i saznate više o procesu kako je ova izložba nastala i kuda je njeno stvaranje odvelo autorku dođite u subotu 18. maja od 18 sati na stručno vođenje.
Fotografije Majda Sikošek
[1] Oto Bihalji-Merin, Jedinstvo sveta u viziji umetnosti, Beograd 1974.
[2] Ikao je za nepostojeća zgrada i dalje zaštićeni spomenik kulture na listi Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda, sa naznakom da je ’zgrada porušena s namerom da se rekonstruiše u okviru novog objekta na Slaviji’ (sic!).