STOLICE: VEKOVI TRAJANJA

Muzej primenjene umetnosti u Beogradu svake godine 6. novebra obeležava svoj rođendan, ove je to 66-ti. Tim povodom otvorena je velika izložba pod nazivom ’Stolice: vekovi trajanja’. Prava poslastica za ljubitelje primenjene umetnosti i onoga što bi moglo da se nazove ’arhitektonskim dizajnom’.

Prilika se ode u posetu slavljeniku, a kako red nalaže nismo otišli praznih ruku. Specijalno za ovu priliku na molbu autorke Lepote života gospođa Sonja Tomić iz Kruševca pripremila je medenjake u obliku stolica i dekorisala ih inspirisana izložbom. Vrlo smo se obradovali što je naš skromni poklon naišao na divan prijem prijatelja iz Muzeja, a pre svega na oduševljenje autorke izložbe Marije Bujić, muzejskog savetnika u Odseku za stilski nameštaj.

Gospođa Bujić je bila raspoložena da porazgovara sa autorkom i evo šta nam je sve rekla o izložbi.

LEPOTA ŽIVOTA: Odakle baš stolice?

MARIJA BUJIĆ: Praksa našeg Muzeja je da za Dan muzeja predstavimo jednu temu, jednu zbirku ili nešto što do sada nije bilo predstavljeno. Stolice u ovom vidu do sada nisu bile. Imali smo 2005. godine ali je to nekako išlo suprotnim redom, imali smo klasike moderne, ono što se dešavala od 1900-te naovamo, praktično XX vek. Prosto sam smatrala da je neophodno da zaokružimo celu priču, da ljudi shvate kako je uopšte i došlo do toga da u XX veku bukne dizajniranje stolica, gde nacrte za stolice preuzimaju čuveni arhitekti. Pre toga su to radili umetnički stolari.

Naravno, čim je ideja bila sotlica onda je bilo normalno da se predstavi naša zbirka. Odnosno zbirka Odseka za stilski nameštaj. Najstariji primerak stolice u našoj zbirci je iz XVI veka, a najmlađi iz 1908. godine. One spadaju u istorijski sektor, što ne znači da mi u zbirkama Muzeja nemamo i mlađe komade iz XX veka, ali to je kao što sam vam već rekla do je bilo obhvaćeno izložbom iz 2005-te.

Izložba se u stvari sastoji od izložbe u dve sale u prizemlju i još jedne koja za koju se može reći da je izložba stolica u papiru. To su crteži. Da bi ljudi shvatili kako je došlo do XVI veka i do ove jedne potpuno definisane stolice, na izložbi koja je u suterenu a koju je praktično nacrtala gospođa Mirjana Vojnović, možete da vidite da već u Mesopotamiji, Persepolisu, Suzi, znači pre 3000 godina vi već imate potpuno definisane stolice. Ne samo stolice, veći taburee, predstole.  Kad kažemo stolica na šta mislimo? Mislimo na sedište, na nogare i na naslon. Onoga trenutka kada ta konstrukcija dobije rukohvate to je već fotelja ili naslonjač ili polufotelja, kako god hoćete da je zovete – to jeste fotelja jedino što je ona tek od XVIII veka dobila taj naziv.

Na našoj izložbi smo hteli da prikažemo taj hronološki sled, koliko smo mogli. Naravno mi imamo rupa, ali to ne zavisi od Muzeja, već zavisi od onoga što imate na tržištu, od onoga što ljudi vama ponude na otkup.

Malo verovatno i od prostora na kome živimo, koji su turbulentni…

Jeste, ali ne samo od toga. Vi sami znate da se naša država kasno razvija, vi zapravo tek krajem XIX veka, kada je kneževina prešla u kraljevinu možete da govorite o tome da se stvara sloj bogatih ljudi koji sada u svojim kućama hoće da ima i nešto što nije samo istočnjački nameštaj.

E sad, mogućnost da se to kupi u Beogradu je bila vrlo mala. Jeste sredinom veka iz Beča došao majstor Georg, koji je praktično i obučio sve prve umetničke stolare u Beogradu, ali je njemu tako slabo išao posao u Beogradu da je morao da se bavi drugim stvarima. Zašto je to tako? Pa zato što su ljudi koji su se obogatili razmišljali ’zašto bih ja kupovao od majstora Georga kada mogu da odem u Beč, u Budimpeštu ili  negde gde ću odmah da vidim kako to izgleda i odakle ću da donesem i da kažem da sam ja to kupio u Beču, Parizu ili već gde’.

To je taj prvi deo. Sada dolazimo do drugog dela, do XX veka kada su ljudi imućniji, ali i obrazovaniji. Putuju po Evropi, po centrima, ulaze u antikvarnice, ulaze u muzeje naravno i vide da tamo ima nameštaja od renesanse pa sve do art dekoa, sve zavisi koji je period u pitanju, samim tim pomisle ’ha, ja bih želeo da imam ovu stolicu’ te je kupe i donesu u Beograd. Iz tih kuća, posle II svetskog rata, jer je Muzej osnovan 1950. godine, su praktično stigle u naš muzej ove najvrednije fotelje, stolice.

Znamo da je nameštaj često bio deo miraza. Da li su neke od stolica na ovoj izložbi iz takve zaostavštine?

Kako da ne. Na primer renesansna takozvana Dante stolica iz XVI veka, koja je najstariji primerak u našoj zbirci (ali i uopšte u zbirci MPU-a), i dve lombardijske stolice iz XVII veka one su stigle kao miraz jedne gospođe iz Istre i one su sve orginali.

Za Dante stolicu bih želela da naglasim da su se takve stolice pravile već u XV veku, ova je po stilskim karakteristikama s početka XVI, ali ne bi bila greška da se napiše i da je iz XV veka.

Podvukli ste da su te stolice orginalne, da li to znači da ima nekih koje nisu orginali i šta bi to tačno značilo?

Odmah ću vam objasniti. Na izložbi imate fenomenalne kopije francuskog renesansnog stila Anri II, ali urađene u XVIII veku sa divnim goblenom, to su stvarno izvanredni primerci.

To znači da su stolica i polufotelja pravljene u XVIII veku ali u stilu Anri II i to su urađene dobro?

Da, tako.

Zanimljivo je da za jedan od eksponata kažete da je stolica u Čipindejl stilu, a ne Čipindejl stolica. U čemu je razlika?

Kažemo da je u Čipindejl sitlu, zato što ona jeste urađena po nacrtu Čipindejla, ali mi ne možemo sa sigurnošću da tvrdimo da je to izvedeno u radionici samog Čipindejla, ali jeste njegov stil.

S obzirom da je izložba koncipirana hronološki da li je ideja i da se šetnjom kroz ovo carstvo stolica nešto i nauči?

Mi smo se potrudili da ova izložba bude i edukativna. Da ljudi mogu prolazeći kroz izložbu, od prve renesansne stolice, preko ranog baroka, zrelog baroka, klasicizma, u ovoj sali da se spuste u drugu salu gde počinje XIX vek, bidermajer je izdvojen potpuno u jednoj prostoriji, preko sredine i ovih neostilova do secesije i da sagledaju stilski razvoj. Šta su stolice? Stolice su ogledalo razvoja stilova, vi kroz stolicu najlakše možete da pratite njihov razvoj.

Ono sve što nemamo u zbirci mi smo se potrudili da prikažemo na dva monitora. Na monitoru u donjoj sali je period od 1900. do 1912, i ljudi se prosto zaprepaste da su tako moderne stvari nastajale početkom XX veka. Na monitoru u gornjoj sali je od renesanse pa na dalje. Mi recimo nemamo takozvanu Markiza stolicu, ali je posetioci mogu videti na monitoru, ili neke poput Luja XV i Luja XVI, ali pravog Luja XV i Luja XVI, a ne italijanske kopije. Na zidovima su crteži, verni crteži nekih komada koje je takođe uradila gospođa Mira Vojnović.

Na crtežima u suterenu, osim Mespotamije, Egipta, Suze, videćete romaniku, gotiku i renesansu. Renesansa je jako bitna za razvoj stolica, jer tada ona ulazi ne samo u domove kraljeva, velmoža i najbogatijih, nego i građana i ona polako postaje sve prisutnija i prisutnija. XVIII vek je značajan po tome što stolica umnožava svoje funkcije i radi se na udobnosti. Stolica postaje predmet na koji ćete sesti, odmoriti se i uživati i naravno predmet primenjene umetnosti na kome najčuveniji umetnički stolari pokazuju svoje najbolje umeće.

XIX vek je vreme kada je stolica sve prisutnija, maltene u svim domovima, a XX veka je u stvari vek stolice.

Kroz ovu izložbu ćemo opet proći kroz istoriju i kroz razmišljanje čoveka o tome čime sebe okružuje i proći ćemo sigurno od funkcionalno ’samo mi treba da bi seo’, preko udobno mi je, do ’dizajnerskog ludila’ s početka XX veka ’važno je da izgleda što luđe, nije važno da li da mogu da sedim’.

Na neki način da. No, za XX vek i to što nazivate neudobnim ’dizajnerskim ludilom’ moglo bi se reći da grešite. XX vek iako pravi neverovatne stvari on vodi računa o ergonomiji. Bez obzira kakav neverovatan i fantastičan oblik dizajneri pravili u XX veku, pre njih arhitekte, oni su se trudili da ergonomija bude jako dobra. Da visina nogara bude odgovarajuća, položaj leđa, ako ima rukohvate i rukohvati.

Na početku našeg razgovora ste pomenuli da su stolice prvo radili umetnički stolari, pa su početkom XX veka prešle u nadležnost arhitekata, a a kasnije dizajnera. Možete li nam reći nešto više o tome?

Nesretni stolari su se dugo borili za svoje mesto. Sve do XVIII veka tapetari su preuzimali sve zasluge za lepe stolice, čak su se i potpisivali. Tokom XVII veka počinje se sa tapaciranjem stolica i to veoma skupocenim tkaninama, često uvoženim iz Kine, ili kupovanim u najprestižnijim radionicama. Pre toga su se umetnički stolari trudili da naprave što lepše primerke, da ih što lepše ukrase, da ih presvuku što lepšim materijalom.

Da bi umetnički stolar dobio to majstorsko pismo on je morao da ume da uradi stolicu na koju će neko i ko ima 120 kilograma sesti, a da se ona ne raspadne. Prvo je znači bilo važno da konstrukcija bude dobra, a onda je tek dolazilo ukrašavanje i sve ostalo.

Sigurno je da nisu sve stolice iz zbirke bile u dobrom stanju, da li su neke obnovljene specijalno za ovu priliku?

Neke stolice smo obnovili toliko da bi publika stekla utisak kako je to nekada izledalo, ali je zato konzervacija na drvetu izvedena po svim muzeološkim propisima, nije rađena restauracija nego je urađena konzervacija, da se ne bi umanjila vrednost predmeta. To je konzervatorska radionica na čelu sa Milanom Andrićem stvarno uradila izvanredno i to u jako kratkom roku.

Pomenuli ste kratak rok za pripremu izložbe…

Mi ovu izložbu pripremamo svega od marta meseca i to sa jako malo sredstava i onda je čovek prosto morao da bude kreativan kako bi oni koji dođu na izložbu bili iznenađeni i posmatrali stolicu kao predmet primenjene umetnosti.

Zato smo neke stolice podigli na zidove, stolice koje imaju perforinare naslone da ih gledate prosto kao sliku jer onda čovek ima i potpuno drugačiji odnos prema tome. Više ne razmišlja ’umoran sam pa ću da sednem, nije bitno kako to izgleda’, nego odmah kad uđe kaže ’hmmm, ja sada stolicu posmatram sasvim drugačije’.

Autorka je u izložbi uživala, namera da se stolica posmatra drugačije je ostvarena. Izložba traje do kraja januara 2017. godine, imate vremena, uživaćete.

Fotografije – Majda Sikošek