Beogradske vedete i vedute
Za ovu priču serijala „Beogradske vedete i vedute“ ponovo sam se zaputila u Muzej primnjene umetnosti u goste mr Bojani Popović, muzejskoj savetnici. Razgovarale smo o ženi koja je, savremenim jezikom govoreći, bila trendseterka, influenserka i nenadmašna modna kreatorka, ili jednostavnije rečeno osoba koja je stvarala beogradsku modu između dva svetska rata i donosila nove trendove. Razgovarale smo o Rebeki Amodaj Jakovljević, brilijantnoj poslovnoj ženi sa puno ukusa i takta.
LEPOTA ŽIVOTA: Kako je najbolje započeti priču o Rebeki Amodaj?
Možda je najbolje sa konstatacijom da je bila jedna od najpoznatijih vlasnica modnih salona u Beogradu, ali da krenemo od početka. Rebeka Amodaj (to je njeno devojačko prezime) rođena je u Beogradu 1896. godine. Ona je bila najstarija od jedanestoro braće. Imala je veliku nesreću da su joj roditelji tik pred i tokom Prvog svetskog rata preminuli, te je ona kao najstarije dete morala da preuzme brigu o mlađoj deci.
Kao i u priči o Katarini Mladenović koja porodicu izbavlja iz finansijskih problema krojačkim zanatom i Rebeka kreće istim stopama
Za žensko dete bilo je najlakše da nauči krojački zanat i tako brzo počne da zarađuje. Tako Rebeka sa 16 godina počinje da uči krojački zanat. Ne znamo kod koga ga je učila, nije sačuvano u porodičnoj uspomeni. Školuje se samo u Beogradu, u to vreme sa braćom žive u Zemunu, jer je u to vreme bilo mnogo jeftinije živeti u Zemunu nego u Beogradu. Međutim, već 1919. godine ona u Beogradu protokoliše svoj modni salon.
Prvi Modni salon Rebekin bio je u Uzun Mirkovoj ulici broj 4. Listajući beogradsku štampu tog vremena videla sam da se već tada reklamira.
Zanimljivo je da već na početku svoj samostalnog rada kroz te reklame možemo videti njen ozbiljni poslovni talenat
Da, sigurno. Evo šta je Rebeka najavljivala. U skladu sa strašnim posleratnim godinama, kada je Beograd u teškom stanju izašao iz rata, kada je vladala ogromna inflacija, velika sirotinja, veliki nedostatak tekstila (isto jedan od velikih problema tih prvih posleratnih godina); Rebeka je oglašavala da pravi rasprodaju sašivene odeće po pariskoj modi. Ona već tada ističe parisku modu, ali ova reč ’rasprodaja’ pretpostavljam da je bila ključna.
Tako Rebeka započinje svoj posao. Ona je bila i izuzetna poslovna žena, ne samo da je bila izvanredna krojačica, da je imala izuzetan modni dar, već je imala i izuzetan poslovni duh i tačno je znala kako treba da se oglašava tih godina.
Ni celih deset godina po otvaranju svog prvog salona već je poznata
Već 1928. godine Rebeka ima stvoren ozbiljan ’imidž’, smatra se najboljom beogradskom modnom krojačicom. Izraz ’modni kreator’ koji mi danas koristimo u to vreme se nije koristio, ona se smatrala modnom krojačicom ili ’vlasnicom modnog salona za žensku odeću’ – možda je to primerenije, jer ona već tada nije bila obična krojačica, daleko od toga.
Kao što sam rekla već 1928. ona je velika zvezda beogradske mode i kao takva daje intervjue, kao na primer intervju koji je dala Mir Jam za Nedeljne ilustracije.
Da li je bilo uobičajeno da neko iz sveta mode tada bude tako poznat, da bude javna ličnost koja da je intervjue?
Treba da znamo da pre toga modni krojači i krojačice, uopšte poslanici u raznim modnim strukama, kao što su bili obućari, kao što su bili modisti, nisu bili javne ličnosti. Između dva svetska rata kada je moda bila jedna jako važna tema, kada se moda demokratizovala, naravno oni koji se najbolje bave modom, modnim zanatom odnosno modnom umetnošću oni postaju javne ličnosti. Za to vreme to je moderan fenomen, a danas je za nas to sasvim normalno. Kada su se pojavili prvi intervjui sa modnim stvaraocima u Beogradu to su zaista bile ekskluzivne stvari.
Da nastavimo sa njenim intervjuom ništa manje poznatoj Mir Jam (Milici Jakovljević)
Dakle u tom intervjuu koji ona daje najverovatnije Mir Jam (tekst nije potpisan, ali je Mir Jam bila ta koja se bavila modom u Nedeljnim ilustracijama pa pretpostavljamo da je uradila i ovaj intervju) Rebeka govori o svom modnom pristupu. Evo šta Rebeka kaže: sve što radi, radi po poslednjoj pariskoj modi, da dva puta godišnje odlazi u Pariz i odlazi na modne revije kada se lansiraju nove kolekcije; to je svakog proleća i svake jeseni.
Ona tih 1920-tih godina u Parizu, prisustvuje modnim revijama i kao i mnogi drugi profesionalni kupci (kako se to govorilo) bira modele i bira modne kuće, za koje će steći pravo (licenca – savremeno rečeno) da ih donese u Beograd i da ih kopira.
Sarađuje, vidimo iz tog intervjua, sa nekim od najznačajnijih modnih kuća koje i dan danas imaju izuzetan renome
Tako je. Pre svega da pomenem modnu kuću Patu (koju i ona naravno prvu pominje). Vlasnik je bio Žan Patu, a njegova modna kuće je bila jedan od stvaralaca mode tih 1920-tih godina, jedna od kuća koje su modu povele inovativnim putem. I dan danas kada se kaže modna kuća Patu, zna se o čemu se govori jer je Žan Patu bio jedan od stvaralaca mode 20-tih godina XX veka.
Zatim tu je nekoliko modnih kuća koje iz ugla istorije mode sada ne znače puno, ali su za to vreme bile izuzetno poznate. Nije reč o kućama koje stvaraju modu, stvaraju modne siluete (kao kuća Žan Patua), ali to rade na jednom izvanrednom nivou prateći glavne modne tokove. To je modna kuća Žani, zatim Filip i Gason i kuća Siber. Ako recimo listate čuvene modne časopise iz tog vremena poput Voga ili Žardan de la mod videćete njihove reprezentativne reklame, prosto ćete razumeti koji je to bio nivo.
Zanimljivo je kako je Rebeka opisala način na koji radi u svom salonu
Da, vrlo je važan način na koji ona radi jer se razlikuje od ostalih salona u Beogradu. U to vreme, u većini modnih salona, bilo je uobičajeno da vam u zavisnosti od vaših platežnih mogućnosti vlasnik/ca salona ponudi časopise iz kojih ćete birati model i tkaninu. Tkaninu ste mogli i sami da donesete i onda se po vašoj meri taj model sašije.
Međutim kod Rebeke to nije bio princip. Ona takođe naglašava da kada kod nje dođe mušterija ona ne bira modele iz časopisa. Kod nje je važio princip kao u svim velikim modnim kućama. A to je, dođete u njen modni salon, odaberete skupocenu tkaninu koju želite za vaš model. Tkanine su takođe bile uvožene iz Pariza i bile su najkvalitetnije moguće. Ukoliko niste odabrali od nekih koje već postoje u salonu mogli ste da birate iz kataloga sa malim uzorkom tkanine. Kako kaže Rebeka, zahvaljujući Orjent ekspresu za tri dana porudžbina ode i vrati se, znači gospođa za tri dana ima svoju tkaninu spremnu za rad.
Po odabiru materijala pristupa se merenju. Da napomenem, jako je važno, kada je Rebeka uspela da zaradi dovoljno novca da ne šije sama, počela je da uzima pomoćnike i pomoćnice, a ona je kao što su radili i vlasnici najprestižnijih modnih salona u svetu, radila samo probe (u januaru 1928. kada je dala intervju Nedeljnim ilustracijama, Rebeka Amodaj je zapošljavala 36 radnica – prim LŽ, izvor tekst Ide Labudović, Nekadašnji Beograd: Jevrejska i Evropska moda).
No, da se vratimo na početak procesa
Pre proba i uzimanja mera, Rebeka bi gospođi pomogla da odabere model u skladu sa svojim stasom, godinama, sa bojom tena, u skladu sa bojom kose, u odnosu na to bira se i struktura i boja tkanine. Zato je ona bila odlična i velika, zato su je posebno hvalili, zato što je imala oko i ukus i što je mogla da prepozna šta je to što će svakoj ženi najlepše da stoji i šta će je najviše zadovoljiti. Tako je Rebeka predlagala, predlozi su uglavnom uvek bili usvojeni i onda je sve bilo savršeno izvedeno. To je između ostalog bila njena tajna, da izabrani model prilagodi svakoj figuri. To je tako dobro radila da joj je obezbedilo renome najbolje modne krojačice u Beogradu.
Svojevremeno ste razgovarali i sa mnogim njenim mušterijama, šta su vam rekle?
Jedna od njenih mušterija, s kojom sam imala priliku razgovaram, gospođa Vojna Milovanović, mi je rekla ovim rečima: ’znate ona je bila vrhunski modni kreator (ona već koristi modernu terminologiju jer mi razgovaramo sredinom 1990-tih godina) vrhunska ne samo za Beograd, nego i za Evropu.’ Ja mislim da je ona sigurno bila u pravu.
Još jedna paralela sa svetom. Kod Rebeke i u još svega nekoliko beogradskih modnih salona (jedan je bio na primer salon Živke Dankučević) niste pregledali časopise već ste imali prilike da birate gledajući malu modnu reviju, kao što smo mogli da vidimo u nekim lepim filmovima. Vi sednete u taj lepi, fini salon i onda vam manekeni prikazuju modele od kojih vi odabirate za sebe. To je tako bilo i kod Rebeke.
Znamo li gde se nalazio salon Rebeke Amodaj Jakovljević?
Svoj prvi modni salon otvorila je na adresi Uzun Mirkova 4 (na mestu na kome se sada nalazi Aero klub – prim. LŽ), nešto kasnije salon je preseljen u ulicu Cara Uroša 6a, ali od kraja 1920-tih i početkom 1930-tih godina Rebeka je uspela dovoljno da zaradi i da podigne sopstvenu kuću. To je kuća u Palmotićevoj ulici broj 23. To je kuća koja je u prizemlju imala prijemno odeljenje taj lepi modni salon, Rebeka i njena porodica su živeli na spratovima, a u potkrovlju su bile radionice. Zahvaljujući njenom unuku Saši Fruktu znam da je pred sam Drugi svetski rat imala čak 52 radnice. Za upoređenje treba reći da su ostali uspešni modni saloni u Beogradu imali od 5 do najviše 20 radinca. Koliko je bila uspešna govori i činjenica da je tih 1930-tih godina uspela da podigne i vilu na Dedinju u Tolstojevoj ulici, sa bazenom, baštom.
Rebeka se već za života našla u priči poznatog pisca, zar ne?
Da, da baš tako. Kada govorimo o njenoj slavi možda bi bilo zanimljivo reći da je ona već bila ušla i u književnost svog vremena, tako kada Branislav Nušić piše svoju čuvenu komediju „Dr“ on u jednom trenutku piše ’ah, ona šije haljine kod Rebeke’, što samo znači da su svi znali o kome piše.
Bila je i ‘meta’ novinara koji su pratili sve njene korake i nesvesno od nje stvarali ozbiljnu gradsku ikonu – influenserku rekli bi danas
Ima jedna zanimljiva anegdota koja pokazuje kako je Rebeka bila, moderno rečeno trendseterka. Rebeka je jako volela izlaske i društveni život, volela je umetnost i noćni život te je i uspostavljala trendove u modi. Ona i njen suprug Samuilo Jakovljević, inače vojni inženjer, bili su redovni gosti u Džokej klubu. To je bilo jedno od najekskluzivnijih mesta u Beogradu, čiji je počasni predsednik bio princ Pavle, to je bilo zaista izuzetno mesto za provod, a Rebeka je tu dolazila redovno. Jedne večeri spremajući se za izlazak u Džokej klub zaboravila je u žurbi da stavi jednu minđušu. Kako je u Klubu uvek bilo novinara u potrazi za beogradskim pričama i skandalima, svi su primetili da Rebeka nema jednu minđušu i već sutradan su se u dnevnoj štampi pojavili napisi ’Rebeka lansira novu modu – samo jedna minđuša’ (a u stvari ona je samo žurila da se pripremi). Ona, njen suprug i njena deca svi su bili jako elegantni i lepi ljudi.
Do sada smo saznali da je bila među najboljima, da je bila ekskluzivna. Imali ste prilike da saznate koliko je bila ekskluzivna
Tokom svojih istraživanja imala sam prilike da prođem kroz njene račune u kojima sam mogla tačno da vidim koliko su koštale njene haljine. Pa tako postoji račun za haljinu gospođe Selaković od 1.600 dinara. Tako sam imala priliku da uporedim cenu haljine salona Rebeke Amodaj Jakovljević sa tadašnjim platama. Ne zaboravimo da je Rebeka bila ne samo najbolja, nego i najskuplja modna krojačica u to vreme u Beogradu. U knjizi Peđe J. Markovića pronašla sam kakve su bile plate 1930. (manje više slično vreme, haljina je iz 1929). Na primer kaže u knjizi radnička plata (kvalifikovanog radnika) je 1.400 dinara; plata privatnog službenika je 2.100 dinara; a plata državnog službenika bila je 3.000 dinara. Tako da prema tome je jasno ko je mogao da bude njena klijentela.
Nisu samo beogradske dame koristile usluge njenog salona
U već pomenutom intervjuu kada je novinarka pita ko su sve njene mušterije ona ne kaže ko su, ali kaže da ima mušterije u Beogradu, mušterije u Ljubljani, mušterije u Zagrebu i Vojvodini.
Između ostalog izučavali ste i odevanje porodice Karađorđević. Da li su se Karađorđeviće odevale kod Rebeke?
Na žalost među računima porodice Karađorđević nisam našla ni jedan račun koji bi potvrdio da je radila za kraljevsku porodicu. Ni za knjeginju Olgu, ni za kraljicu Mariju, koja je inače vrlo retko koristila usluge beogradskih modnih salona.
Knjeginja Olga jeste koristila usluge beogradskih modnih salona i bila je redovna mušterija Ruže Koen, koja je jedna starija generacija i ranije je bila otvorila modni salon. Dakle ni knjeginja Olga nije bila njena mušterija. Bar dosadašnja istraživanja nisu potvrdila drugačije.
Najverovatnije nije radila za njih, jer ako sarađujete redovno sa dvorom dobijate titulu ’dvorskog liferanta’ odnosno ’dvorskog krojača’. Rebeka nije ni imala niti je ikada tu titulu i tražila, što je takođe jedna indirektna potvrda da nije radila za kraljevsku kuću.
U svakom slučaju mušterija joj nije nedostajalo. Da se vratimo malo na njen stil
Dvadesetih godina XX veka svi kopiraju pariske modele ili neke druge, pa se i Rebeka hvali, ističe da ona radi isključivo pariske licencirane kopije. Međutim 1930-te godine i velika kriza koja je pogodila ceo svet i veoma ozbiljno modnu industriju, pogodila je donekle i našu zemlju. Ne u toj meri kao svet jer još nismo bili uklopljeni u svetske ekonomske tokove do te mere, ali ipak. To je zapravo bila šansa u modnoj industriji jer je sada sve teže i sve skuplje dobiti licencu za neki određeni model, a i silueta je tih 30-tih godina već bila manje više utvrđena te modni krojači nisu morali da stvaraju nove silute, tada se se menjaju manje više samo detalji, te sve to pruža mogućnost modnom krojaču da iskaže svoju kreativnost i bude više originalan. I Rebeka je deo tog trenda i postaje sve kreativnija i originalnija. Što je bilo jako podsticajno.
Osim svog modnog salona Rebeka je bila angažovana i u promociji i osavremenjavanju svog zanata
Da, Rebeka je bila jedna od članova Upravnog odbora novoformirane sekcije – Sekcija krojača ženskog odela, ali da pojasnim stvari. U Beogradu sve do 1935. godine ne postoje savremena udruženja, postoji jedna stara vrlo anahrona podela. Pri udruženju zanatlija imamo esnafe, pa se čak i zove Esnaf krojača muškog i ženskog odela. Međutim u svetu se to razdvojilo već sredinom XIX veka, a kako mi u svemu kasnimo, kasnili smo i sa tim. Činjenica da je Beograd 1920-tih i polovinom 1930-tih po mnogo čemu uhvatio korak sa svetom i modernizovao svoje poslovanje samim tim se pokazalo da je nužno da se razdvoje krojači muškog i ženskog odela. Tako da uspevaju da razdvoje te dve stvari i da formiraju svoju ’Sekciju krojača ženskog odela’.
Osnivačka skupština je održana 21. jula 1935. Godine, Rebeka Amodaj Jakovljević je odabrana za članicu Upravnog odbora. I to na neki način govori o njenom prestižu, ako mogu tako da kažem.
Zašto je važno naglasiti značaj te sekcije?
Zato što su oni rešili da se pozabave rešavanjem mnogih problema koji su u to vreme mučili modne salone. Probleme poput bespravnog rada (sic!), školovanje učenika, polaganje majstorskih ispita, dobijanje prava da protokolišete svoj modni salon. Ono što je najvažnije, ne samo za struku, već i za Beograđane je da je Sekcija krojača ženskih odela počela već od proleća 1936. godine da organizuje velike modne revije u Beogradu. Naravno, Beograd je i do tada imao modne revije, ali se to organizovalo u okviru neke radnje, retko kada je neki modni salon organizovao modnu reviju i to u glavnom u hotelima, pre svega u hotelu Palas, radilo se to samo pojedinačno.
Međutim, sada su oni kao svuda u svetu za svaku prolećnu i jesenju sezonu nastupali zajedno. Među njima bila je i Rebeka koja je kao članica Upravnog odbora i te kako mogla da utiče na koncepte tih modnih revija. Beograd tih godina zaista postaje prava mala modna metropola. Osim toga u Beogradu se 1938. godine održava i prva modna revija na jugoslovenskom nivou. Tu su se okupili svi ti modni krojači, iskusni u svom poslu iz čitave Jugoslavije. Imali su više nastupa, no ubrzo dolazi rat i stvari se menjaju.
Kakva je bila sudbina Rebeke Amodaj Jakovljević i njene porodice tokom Drugog svetskog rata
Pred samo izbijanje Drugog svetskog rata Rebeka sa decom napušta Beograd i odlazi u Herceg Novi. Sigurno je bila izuzetno dobro informisana, i sigurno je odlično znala šta se događa i šta se priprema. Ne znam tačno kada je napustila Beograd, ali je svakako bilo pre nego što je bombardovan i okupiran. Samuilo (njen muž) ostaje u Beogradu i on će čitav rat provesti krijući se po selima u okolini Beograda.
Na njihovu kuću u Palmotićevoj ulici pada bomba, ali nije eksplodirala. Tako da je kuća preživela.
Ni u Herceg Novom nisu bili baš bezbedni
Rebeka i deca su u Herceg Novom, koga tokom rata osvajaju Italijani i njih interniraju u logor u Albaniji. Ona i deca će u tom logoru preživeti rat. Posle rata odlazi u Rim i tamo se sreću sa Samuilom. Na sreću, cela njena porodica je uprokos svemu preživela rat.
Nakon rata se ne zadržavaju dugo u Beogradu
Ubrzo se svi zajedno vraćaju u Beograd, ali shvataju da se sve promenilo i da ona svoj posao neće moći da nastavi, tako da porodica Amodaj Jakovljević spada u one koji su već 1948. godine otišli za Palestinu, današnji Izrael. U Izrael ne odlaze svi, neka deca ostaju u Beogradu, poput roditelja Saše Frukta sa kojim sam imala prilike da razgovaram.
Da li se i u Izraelu bavila modom?
Da i tamo se takođe bavi modom. Na žalost o tome nemam nikakve podatke i nisam više mogla da pratim Rebekin put. Saša Fruht, njen unuk mi je rekao da je u Izraelu 1990. ili 1991. održana izložba posvećena Beogradu u međuratnom periodu, verovatno Jevrejima u međuratnom Beogradi te je to bila prilika da se vide Rebekini modeli i više fotografija. Taj podatak takođe nisam mogla da proverim, ali eto ispričao je unuk pa…
Muzej primenjen umetnosti u Beogradu u svojoj kolekciji ima dve njene haljine, ako sam dobro razumela
Da i vrlo smo vrlo ponosni da imamo dve njene haljine, koje su sigurno nastale u njenom salonu i imamo jednu za koju nismo sigurni da je nastala baš u njenom salonu. Rebeka je sigurno, kako je to već bio običaj, na svojoj odeći imala oznake, ali to se skidalo pogotovu tokom rata to nije bilo uputno imati. Tako da i te dve haljinice koje su došle do nas nemaju te oznake.
Rebeka Amodaj Jakovljević bila je veoma uvežena i značajna za formiranje ukusa i stila beogradskih dama u periodu između dva velika svetska rata. Bila je poznata ličnost i njeni radovi su bili objekat čežnje mnogih beogradskih gospođa i gospođica, ali zna se ko je sebi mogao i da ih priušti.
Kroz rad ove značajne poslovne žene vidimo kako je Beograd i Srbija u međuratnom periodu grabila napred i modernizovala se. Na neki način doba ‘moderne’ i Ar Dekoa zlatno su doba Beograda, doba njegovog neverovatnog napretka i modernizacije koja je svoje prve korake hrabro činila od kraja XIX i samog početka XX veka.
Naslovna fotografija – kopča sa štrasom za model Rebeke Amodaj Jakovljević. Dobjena zahvaljujući mr Bojani Popović
Fotografije današnjeg izgleda ulica i zgrada – Majda Sikošek
Fotografije starog Beograda dobijene zahvaljujući našem stalnom saradniku Borisu Belingaru – Kasini
Fotografije Rebeke Amodaj Jakovljević, Rebeke i porodice, Rebekinih modela i detaljala za njene modele dobijene zahvaljujući mr Bojani Popović