Mala galerija Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije (ULUPUDS) u Uzun Mirkovoj ulici 12 u Beogradu ugostila je izložbu „Bube opstaju“ autorke Bojane Ban. Izložba traje do 14. decembra i jedna je od onih malih gradskih bisera i zadovoljstava koje sebi obavezno treba priuštiti.
Međ’ ovim neobičnim skulpturama, skulpturicama i akvarelima razgovarala sam sa umetnicom – akademskom slikarkom po obrazovanju, a u stvarnom životu likovnim stvaraocem u renesansnom maniru. Teško da postoji polje likovnog stvaralaštva u kojem se Bojana nije dokazala. Slike, crteži, ikone, delovi nameštaja, skulpture, ilustracije za knjige, restauracija, konzervacija…. Šta god vam padne na pamet budite sigurni da je i u tome ostavila svoj likovni trag.
U poslenjih mesec dana više puta se u razgovorima sa prijateljicama nametnula tema likovnosti. Šta je? Ima li je još uvek? Da li izumire i ustupa mesto nečem drugom? Uvek je zaključak bio da je ima i da će je uvek biti bilo u figurativnoj bilo u nekoj drugoj formi. Izložba „Bube opstaju“ potvrđuje tu tezu jer su Bojanini insekti pre svega likovnost u pravom smislu te reči.
„Da bi nešto bilo buba dovoljno je da ima šest nogu i eventualno pipke, sve ostalo je sloboda maštanja i kreativnost“ kaže Bojana objašnjavajući kako su se ova neobična i neobično simpatična stvorenja ušunjala u njeno stvaralaštvo. Sloboda kojoj joj pružaju dovoljna je bila da se pojave pre skoro 30 godina i očigledno ostanu zauvek.
„Važno je zadržati deo detinjeg u sebi, deo koji voli da se igra. Stvarajući ove male skulpture iz sveta insekata održavam u životu taj deo sebe, svoju potrebu za igrom.“ Vidi se ta igra u svakoj od izloženih skulptura i skulpturica. Boje, oblici, materijali… Sve što Bojanino oko zapazi u okolini dobija novi život, novi smisao i značenje. Kamen, drvo, list, školjka, perla, dugme, sedište za bicikl, čip, poduži je spisak – sve to složno započinje novo trajanje kroz bube koje zapravo i nisu bube.
Zahvaljujući želji Bojaninih prijatelja i prijateljica da bubice-skulpturice nose mnoge od njih dobile su na svom trbuščiću pribadaču i sada su originalni ukrasi na haljini, marami, bluzi, reveru kaputa, pa i zavesi. Pravi način da se prevaziđe strah od insekata. „Ljubimci koje samo treba imati i čuvati. Ne treba šetnja, ne treba hrana“ – idealni ljubimci, dodala bih ja.
Mene su naravno bube koje opstaju asocirale na Rene Lalika i njegov nakit koji je s kraja XIX i početka XX veka uneo revoluciju u svet draguljara, zlatara i kreatora nakita. Prvo je uz slogan „Potraga za lepotom je mnogo važnija od pukog pokazivanja luksuza“ u svet nakita uveo polu drago kamenje pa čak i staklo, uveo je ne plemenite metale zbog boja i slobode koju su mu pružali. Onda je na opšte zaprepašćenje u svet luksuza na velika vrata uveo insekte i biljke. Bojana sebe ne vidi u tom kontekstu, ali joj je svakako potraga za lepotom bliska. Uostalom, složismo se, lepota je u oku posmatrača, a nema umetnosti bez posmatrača.
„I koliko god bio nadaren draguljar koji vam omogući da nosite umanjenu skulpturu od De Kirika oko vrata ili na reveru, uvek ćete nositi kopiju… Ali ako se okitite Bojaninom bubom, ako je stavite na sto ili u vitrinu, na zid ili zavesu imaćete priliku za iskrenu radost.“[1]
Moja ’šaren buba’ i ja smo već velike prijateljice spremne za mnoge sate druženja. Posetite izložbu i postanite prijatelji sa Bojaninim bubama, koje zapravo to i nisu.
Fotografije – Majda Sikošek
[1] Nataša Popivoda, iz kataloga izložbe „Bube opstaju“