U TOM SOMBORU…

Stigla je jesen u naše krajeve. Malo kiše, malo sunca, sve kako valja. Uz sunce i topli oktobarski vikend dve prijateljice odlučile su da sebi priušte užitak i opuštanje. Neko vreme se većalo o potencijalnoj destinaciji da bi se konačna odluka pala na jedan od gradova opevanih u pesmi u kojoj se, sa izvesnom dozom zgranutosti, konstatuje ’svega ima, pa i žene piju vina’. Tako krenuše da provere šta je to sve čega u ima ’u tom Somboru’…

Plan i program je donekle bio ambiciozan. Otići do Sombora, obići pre svega Galeriju Milana Konjovića (o čemu će biti poseban tekst) i gradske važne znamenitosti, prošetati, kaficu popiti, pa možda i fijaker čuveni probati. Potom se u auto ponovo spakovati i krenuti put Sremskih Karlovaca gde bi na obali Dunava onako po starinski sebi priredile piknik, malo po gradiću prošetati i sa sumrakom krenuti kući.

No, kako retko kada biva onako kako se zamisli i ovoga puta izlet dve drugarice je izgledao malo drugačije. Šta se tačno dogodilo i kada je naopako krenulo saznaćete u ovoj priči.

Sombor je ozbiljni grad na krajnjem severozapadu Srbije, na tromeđi sa Hrvatskom i Mađarskom. Do njega se može kolima ili autobusom. Kolima treba reda tri sata, auto-putem Beograd-Novi Sad do skretanja za Vrbas, pa preko Vrbasa i Kule. Put je dobar te se lagano i prijatno stiže. Atobusa iz Beograda subotom ima svako malo od 5 ujutru pa sve do 22 sata.

Drugarice su putovale kolima koja su ovoga puta važna za našu priču, crvenom Zastavom Skala 55, godina proizvodnje 2004, ’ponosom domaće auto industrije’. Bilo je sunce, bilo je toplo i bilo je divno. Oslobođene svih dnevnih obaveza i razmišljanja o njima vozile su se i pokušavale da nadoknade svo izgubljeno vreme i ispirčaju neispričane priče, a da ih niko ne prekida i da bez osećaja da je nekome pored dosadno da ih sluša. Čudo jedno koliko drugarice imaju tema, samo kada imaju prostor da ih razviju. Sve tako ćaskajući stigoše u lepi Somobr grad.

Grad obasjan suncem i okićen zelenilom nastao je od malog mesta izraslog oko imanja ugarskog vlastelina Cobor Sent-Mihalja u XIV veku. Često zaboravljamo da su osmanijiski osvajači stigli i u severne krajeve pa je tako danas teško poverovati da su u XVI veku bili i u Somboru, zapravo oni su ga i prvi u svojim dokumentima nazvali Sombor. Na zvaničnoj internet prezentaciji grada Sombora piše između ostalog da je u vreme turskih osvajanja bio velika varoš, a 1544. godine je postao i nahijsko sedište. Na žalost nema očuvanih tragova medresa i tekija, hanova i kupatila, pa je teško zamisliti da je prošlost ovog mesta bila tako šarolika.

Posle kafice u jednom od mnogobrojnih kafea somborski dan započeo je posetom Galeriji Milana Konjovića, slikara velikog, čuvenog, slikara pre svega somborskog (posebna priča dočaraće uzbuđenje susreta sa majstorom četkice i kolorita). Galerija se nalazi na jednom od trgova a preko puta Gradske kuće. Zvaničan naziv trga je Trg svetog Trojstva, ali ga somborci zovu Ćelavi trg jer na njemu nema drveća i zelenila, ima okolo ali ne i na samom trgu.

Gradska kuća je nastala na osnovama dvora kapetana Jovana Brankovića. Današnje zdanje je izgrađeno u neoklasicističkom stilu a na zapadnoj strani je podignut toranj koji je između ostalog služio da vatrogasci osmatraju okolinu. Od 1962. ne služi kao administrativno sedište. Danas prostorije na spratu koriste političke stranke, nevladine organizacije i javna glasila, a u prizemlju su kao i ranije dućani i kafei. Gradska kuća u Somboru specifična je i po tome što ima dva pročelja, već pomenuto zapadno sa kulom koje dominira Trgom svete Trojce i istočno koje se stopilo sa Trgom svetog Đorđa.

Sa trga Svetog Đorđa u daljini se vidi zdanje Županijskog dvora u kome je danas sedište Skupštine grada, gradske uprave i okruga te raznih državnih institucija. Svečanu salu Županijskog dvora krasi grandiozna slika „Bitka kod Sente“ Ferenca Ajzenhuta. Na njoj ljti boj biju autrijska i turska vojska, a naručena je i postavljena 1898, povodom milenijumske proslave dolaska Mađara u Panonsku niziju. Na žalost nismo imale priliku da je vidimo. Pretpostavljam da je neophodno dolazak najaviti turističkoj organizaciji kako bi se organizovala poseta, a verovatno je lakše i kada je u pitanju grupa, a ne samo dve dame. Bilo kako bilo eto nama razloga da se vratimo u Sombor.

Šetnja kroz Sombor između ostalog podrazumeva i obilazak tzv. Velike pravoslavne crkve. Crkva je posvećena svetom Đorđu a zidana je u XVIII veku, sa elementima rokokoa. Na žalost u XIX veku je uklonjen orginalni ikonostas koji su radili tadašnji najbolji srpski zografi Teodor Kračun, Jovan Isajlović i somborski majstor Lazar Serdanović. Ruku na srce i današnji ikonostas je impozantan a radio ga je Pavle Simić između 1869. i 1873. Na žalost autorka ovih redova nije imala stalak te nije uspela da u tami ove zaista impresivne crkve napravi kvalitetne fotografije kojima bi bar probala da ilustruje svoje oduševljenje po ulasku u hram (priložene su napravljene mobilnim telefonom).

U trenutku kada je umor polako savladavao dve drugarice ispred se sasvim pogodno ukazao Trg Koste Trifkovića i Nardono pozorište sa svojim kafeom. Uz sveže ceđeni sok i neizostavnu priču snage su obnovljene. Postojala je ideja i o vožnji fijakerom no na žalost plan je bio ambiciozan, a vreme nemilosrdno, trebalo je stići do Sremskih Karlovaca.

Još malo šetnje, pozdrav sa divnim i zanimljivim gradom u kome stvarno svega ima i koji zaslužuje bar još jednu posetu i ponovo u crveno prevozno sredstvo.

Vožnja prema Novom Sadu bez izlaska na auto-put protekla je lagodno, može se reći neprimetno. Sve je bilo prosto savršeno do semafora nedaleko od Jodne banje blizu novosadske bolnice kada je crveni ponos domaće auto industrije počeo da štucka, ’trokira’ (kako se to stručno kaže), a odmah nakon prolaska kroz isti je potpuno otkazao poslušnost i motor je utihnuo. Upotrebom čiste snage izguran je na trotoar, a onda je započeta telefonska potraga za rešenjem problema. Čarobnjak se pojavio u telu porodičnog prijatelja i poslovnog saradnika autorkinog životnog saputnika iz Novog Sada, poznatog pod imenom Brankula. Iskusno je prodrmao kablove od svećica i još poneki i konstatovao da bi trebalo dotične zameniti. Ličilo je da je problem rešen. Auto je ugašen, pa ponovo startovan. Pozdravljanje sa spasiocem, mahanje i veseli nastavak puta ka Sremskim Karlovcima.

Kroz Novi Sad, preko mosta kroz Petrovaradinsku kapiju, vesele i sada već ozbiljno gladne drugarice hitale su ka svom odredištu. Ne lezi vraže, crveni ponos ponovo je počeo sa izmotacijama i mnogo brže nego prošli put zaćutao je. Popet je opet na trotoar. Ovoga puta autorka je, sada već iskusno, sama pokušala da se dogovori sa svećicama i kablovima o uspostavljanju harmoničnog odnosa, nije joj pošlo za rukom.

Ponovo je započeta telefonska potraga za rešenjem. Ovoga puta Deus ex machina bio je porodični prijatelj i poslovni saradnik autorkinog životnog saputnika iz Batajnice, poznatog pod imenom Zoran. Drugarice su čekajući svog spasioca svoj obrok pojele u crvenom ponosu domaće auto industrije, piletina, brokoli, humus – prijalo je. Već se ozbiljno smrklo i zamračilo, što veselim putnicama nije uopšte smetalo, još nisu bile iscrpile sve teme, kada je čudotvorac sa rezervnim svećicama i alataom stigao.

Problem je bio otklonjen (bar za toliko da se kući dođe), uputstva dobijena i put kući je moga biti nastavljen. Vlasnica crvenog ponosa domaće auto industrije prvo je konstatovala kako sledeći put idu autom u vlasništvu autorke koji se do sada pokazao kao pouzdan, ali je do kraja promenila mišljenje konstatujući da bi ovo bio zapravo jedan sasvim uobičajen izlet na severozapad naše lepe domovine da nije njenog ’ponosa domaće auto industrije’.

Kolima ili autobusom svakako posetite Sombor i uživajte u njegovim čarima. Vredi, a i domovinu treba upoznavati.

Fotografije – Majda Sikošek