Nomen est omen[1]
Život – san – smrt, dramatičan naziv izložbe koja predstavlja slikarstvo dramatičnog perioda s kraja XIX i početka XX veka – slikarstvo doba secesije. Iako je prošlo sto godina od nastanka i nestanka umetničkog pokreta sa preloma vekova još uvek traju debate među istoričarima umetnosti da li je naziv secesija, Art Nuvo, Jugendstil naziv samo za ostvarenja u arhitekturi i primenjenim umetnostima, a nikako za takozvanu ’lepu umetnost’ slikarstvo i vajarstvo, kao da bi imenujući slikarstvo ovog perioda slikarstvom secesije umanjili njegovu vrednost. Trajaće verovatno te rasprave još dugo, dugo da se nikada ne završe. Možda se ipak treba pomiriti i prihvatiti staru narodnu izreku: „možeš me i loncem zvati, samo me nemoj razlupati“.
Fontana mladosti, detalj; Eduard Vajt, 1895.
„Evropski okviri srpskog simbolizma“ je podnaslov izložbe o kojoj divanim u ovom tekstu. Galerija Matice srpske u Novom Sadu je domaćin ove važne postavke čiji su autori Igor Borozan i Snežana Mišić. Mene raduje da je likovno stvaralaštvo ovog perioda privuklo pažnju stručnjaka i zavredelo saradnju nekoliko velikih domaćih i stranih institucija koje su uz Galeriju Matice srpske omogućile da se pred posetiocima nađu dela koja često ne dobijaju zasluženu pažnju.
Reč dve o slikarstvu
U priči o secesiji skoro po pravilu glavnu ulogu ima arhitektura i primenjena umetnost, a opet kada se kaže secesija mnogi će prvo pomisliti na Gustava Klimta i Alfonsa Muhu, nekome će možda protrčati Egon Šile i Obri Birdzli. Svi stvaraoci jednog perioda, a drugačiji toliko da se ne mogu porediti.
Šta bi onda mogli da kažemo za slikarstvo u doba secesije, a da obuhvatimo sve različitosti i pojavnosti ovog pokreta na prekretnici vekova? Mnogo toga počevši upravo od simbolizma, od potrebe umetnika da traže dublje i dalje od do tada ustaljenih akademskih formi, uvreženih formata i načina izražavanja, da kroz simbole ispričaju svoje priče.
Period u kome stvaraju jedan je od najburnijih perioda u dotadašnjoj istoriji, momenat kada se svet menja iz korena od društvenih sistema, načina kretanja, proizvodnje, uloge polova, odevanja, zabavljanja, koncepta slobodnog vremena… Opet ispod maske ’lepe epohe’ (La Belle Époque) ili ’zlatnog Beča’ vrilo je kao u kotlu da bi na kraju eksplodiralo Velikim ratom (Prvim svetskim ratom).
Poljuljani su koreni dotadašnjeg društvenog poretka i uloge polova, kroz Frojda i psihoanalizu započelo je zagledanje unutar duše i svesti, preispitivanje Boga i religija – sve što je do tada bilo poznato i ’sigurno’ lagano je počinjalo da se ljulja. Umetnici su se našli u vrtlogu novog doba i nesigurnosti, našli su se na prelomu života i smrti.
Pronalazeći svoj sopstveni likovni izraz, otkrivajući linije i boje, nove forme i formate slikari su na platna prenosili duh svoga vremena i izlivali svoju dušu.
Largo (zalazak sunca nad okeanom); Ludvig fon Hofman, 1898.
Ukrasno ili ipak ne?
Dekorativno – opisna imenica koja se po pravilu vezuje za secesiju, pa se tako i slikarstvo definiše kao dekorativno slikarstvo. Na izložbi „Život – san – smrt; Evropski okviri srpskog simbolizma“ nećete se susresti sa ’dekorativnim slikama’. Možda će na prvi pogled neka zaličiti, ali budite sigurni, kada pročitate naziv vrlo brzo će vam biti jasno da je ta slika prava odlika epohe, boje, zlato, linije, svetlost sve liči na ukras – a zapravo je samo naslovna strana teške priče.
Studija za mrtvu stražu; Bela Čikoš Sesija, 1896.
Nacionalno i internacionalno
Umetnički pokret na prelomu XIX i XX veka bio je istovremeno i nacionalan i internacionalan. Nakon 1848. godine i nacionalnih revolucija u Evropi, nastaju nacije kako ih danas znamo i prepoznajemo, posle vekova umetničkih pravaca koji su bili internacionalni i u svakoj zemlji veoma slični, probuđeni nacioni iskali su umetnost koja će nositi odlike tih istih naciona, koja će pričati ’priče iz davnina’ i stvarati mitove za generacije koje dolaze. Inspiraciju umetnici traže u vremenu pre renesanse, u istorijskom periodu koji zovemo srednji vek i u narodnom stvaralaštvu od priča i poezije do vezova, tkanja, drvorezbarenja…
Marija Magdalena, detalj; Paško Vučetić, 1906.
Kako sve evropske umetnike, tako je i umetnike na ovim prostorima povuklo stvaranje novih nacionalnih mitova i novo iščitavanje starih. Narodna poezija koju je zapisao Vuk Stefanović Karadžić, istorijski događaji, preispitivanje religije… Tako se nacionalna tematika preliva u internacionalnu i postaje tema za promišljanje i za slikanje.
Obretenije glave cara Lazara, dtalj; Marko Murat, 1915.
Šta je važno, na kraju?
Važno je što je slikarstvo s kraja XIX i početka XX veka dobilo značajnu izložbu i što mu je posvećena dostojna pažnja, sa predavanjima, naučnim radovima, ozbiljnim katalogom i okupljanjem nacionalnih i stranih institucija. Kako su autori izložbe i kataloga odlučili da nazovu ovaj period u likovnim umetnostima u ovom trenutku manje je važno, simbolizam je svakako deo secesije u svim njenim pojavnostima, bilo da su to ’lepe umetnosti’ (fine arts), primenjene umetnosti, književnost, muzika, arhitektura… Važno je da ne zaboravimo da je period u kojem je nastajalo period dramatičnih promena u društvu i uvod u nastanak moderne umetnosti.
Izložba traje do 31. januara 2022.
Fotografije M. Sikošek
[1] Nomen est omen- latinski Ime je znak
