Želeći da što više naučim o fotografiji na fejsbuku pratim razne foto-grupe, a na jednoj od njih sam uočila fotografije nekoga ko se potpisuje sa Roberto Konte (Roberto Conte). Fotografije napuštenih industrijskih objekata, napuštenih vila, bolnica, crkava, fotografije zgrada savremene arhitekture iz raznih zemalja. Zaintrigirana počela sam posebnu pažnju da obraćam na njegove radove. U jednom trenutku sam ostavila neki komentar koji je, pak, njega zaintrigirao pa mi je preporučio da pogledam i njegovu stranicu Il Conte Photography. Od tada smo povremeno razmenjivali komentare, a ja sam imala puno reči hvale ze njegove fotografije.
Napuštena vila u Italiji, fotografija Roberto Konte
Jednog dana objavio je kako konačno dolazi u Beograd, a kako zna da nas ima koji pratimo njegov rad, pozvao je da mu se javimo privatnom porukom sa preporukama šta bi mogao da fotografiše i ako smo raspoloženi da se sa njim sretnemo na kafi/pićencetu. Rečeno učinjeno. Na moje pitanje gde će da odsedne za vreme boravka pomenuo je „kauč srfing“ i potražio preporuku za neki hostel ako ne uspe u „srfingu“. Kako smo mi gostoljubivi po priprodi, a i znatiželjni da upoznajemo nove ljude ponudila sam mu kauč u našoj kući.
Tako se krajem maja u Beogradu na našoj adresi obreo Roberto Konte, italijan, amaterski fotograf. Divno smo se družili nekoliko dana, on je napravio seriju fotografija (koje polako objavljuje), a specijalno za sajt smo napravili mali intervju.
Roberto Konte, fotografija Majda Sikošek
Bez daljeg odugovlačenja predstavljamo vam Roberta i njegov rad.
Više možete videti na njegovoj fejsbuk stranici Il Conte Photography.
Reci nam nešto o sebi, kako bi želeo da se predstaviš publici?
Ja sam momak iz Milana, star 34 godine. Oduvek sam bio pasionirani ljubitelj umetnosti i istorije, a imao sam i mogućnost da živim u dva potpuno različita grada koja su prepuna i istorije i umetnosti – Rimu i Berlinu.
Mislim da je moja glavna osobina, generalno, radoznalost. Imam potrebu da neprekidno „hranim“ svoj mozak i oči novim stvarima… na neki način to je zavisnost u pravom smislu te reči. Na primer, nisam toliko zabrinut zbog ideje da život ne traje večno, barem ne suviše, no dve stvari me zaista muče u vezi sa nedostatkom vremena: nemogućnost da posetim svako mesto koje bi želeo i nemogućnost da pročitam svaku knjigu koju bi želeo.
Kako si počeo da fotografišeš ove specifične objekte, od kada ih fotografišeš i ako znaš, zašto ih fotografišeš?
Svoju prvu digitalnu kameru (običnu, kompaktnu) nabavio sam 2006, odmah po povratku u Milano, nakon mog prvog iskustva u Rimu. U Rimu sam bukvalno bio okružen i preplavljen onim što treba videti i posetiti, dok je Milano više mesto za otkrivanje. Tako sam započeo sa istraživanjima ne bi li što bolje upoznao grad, kao nikada pre i to sa dva aspekta: jedan je arhitektonski (tako sam naišao na mnogobrojne dragulje secesije), a drugi napuštena mesta. U stvari Milano je oduvek bio industrijski grad te, iako su (vlast) uništili skoro svaki trag ove poštovanja vrednog nasleđa, počeo sam da prolazim kroz rupe na ogradama ili da ih preskačem.
Vojno medicinska akademija, Beograd
Roberto Konte
Bio sam poprilično pod uticajem umetnika koji su svoj rad fokusirali na ruševine, na primer Kaspar Dejvid Fridrih (nemački slikar iz doba romantizma) ili Đovani Batista Piranezi (italijanski arhitekta i bakropisac iz XVIII veka) i njegovih predivnih ruševina iz antičkog sveta, kao i „fiktivnim zatvorima“. Ništa manje od slikarstva i muzika je imala ulogu u mom prilazu napuštenim mestima; siritualne i introspektivne pesme gurpe Ded Ken Dens (Dead Can Dance) a što se tiče raspoloženja i atmosfere zapuštenih mesta bio sam pod ozbiljnim uticajem švedskog industrijsko-ambijentalnog projekta „Raison D’être“ (veoma sam ponosan što su neke od mojih fotografija iskorišćene za njihove albume).
Izgleda da su me uticaji sa raznih strana doveli do jedne tačke u mom životu, jer od tada sam počeo svet oko sebe da posmatram na različite načine, s jedne strane tražeći zanimljiva arhitektonska rešenja a sdruge napuštene (zapuštene) zgrade pokušavajući da ih interpretiram na svoj način okom kamere. Prošlo je skoro deset godina a meni i dalje nije dosadilo, naprotiv i dalje to radim. Posetio sam mnogo različitih napuštenih objekata kao industrijske objekte, škole, vile, psihijatrijske bolnice, Sovjetske vojne baze (u bivšoj Istočnoj Nemačkoj), hotele, crkve, manastire u nekoliko zemalja. Na drugoj strani moja pasija za arhitekturom (ne napuštenom – R.C.) sa godinama je jačala, što više fotografišem, to više čitam i tražim informacije o njoj, što više otkrivam, to više želim da fotografišem!
Zgrada BIGZ-a, Beograd
Roberto Konte
Iako zaista cenim skoro svaki arhitektonski stil, tokom godina moj fotografski ukus se kretao od baroknog i art nuvo (secesija) stila više prema stilovima s početka XX veka posebno onih sa menje dekoracije („Adolf Los bi bio srećan da to čuje“. Los je bio bečki arhitekta s početka XX veka, veliki protivnih art nuvoa i začetnik ideje tzv. funkcionalne arhitekture – prim.aut) i modernog, jakog vizuelnog utiska, ako što su zgrade rađene u stilovima poznatim kao modernizam, konstruktivizam, racionalizam i brutalizam.
Blokovi 61-64, Novi Beograd
Roberto Konte
Zašto pravim ovakve fotografije? Dobro pitanje na koje nisam siguran da mogu u potpunosti da odgovorim . To što me privlače napuštena mesta nije, zapravo, ni orginalno ni tako posebno, i nije zanimljivo istraživati napuštena mesta da bi se napravile fotografije već i da bi se osetilo to mesto, apsolutno obožavam mir i tišinu tih mesta. U redu, jeste nekako tuno, ali može biti i umirujući osećaj. Ali ipak nemam jasan i potpun odogovor na pitanje „zašto“.
Da li ti je teško da pronađeš objekte, da uđeš u njih…
Često je izazovno, ali i interesantno. Prema tome šta treba da pronađem koristim razne načine da dođem do informacija. Prvi način su uvek satelitski snimci (npr. Gugl Maps, Gugl Ert, Bing Maps, Panoramio) kako bih pronašao objekte koji bi mogli da mi budu zanimljivi na jedan ili drugi način. Ponekada odmah uočim zgradu neobičnog oblika, ponekad mogu direktno da vidim da je krov urušen ili da trava u tom delu nije održavana, tada zabeležim taj objekat sve do momenta dok ne dođem da ga vidim direktno. Često se dešava da kasno stignem do tog objekta i da je on već uklonjen ili je potpuno renoviran (to mi se dogodilo sa zgradom Beogradske zadruge/Geozavoda), kao što se dešava da neki arhitektonski objekat „iz svemira“ izgleda zanimljivo zapravo bude potpuno ne interesantan jednom kada se nađete ispred njega. Ali sve je to u redu, jer je jedan deo mog fotografskog rada i istraživanje i naravno nije uvek jasna prava linija.
Napušteni industrijski objekat u Italiji
Roberto Konte
Da bih našao zanimljiva napuštena mesta mogu, takođe, da se oslonim na mrežu fotografa koji sa istim interesovanjem i koji imaju isti odnos poštovanja prema tim mestima, naravno informacije tražim i na internetu, u novinama itd. Jedan od načina za pronalaženje zanimljivih arhitektonskih dela (ne napuštenih) je i fokusiranje na rad određenog arhitekte te pronalaženje njegovih ostvarenja.
Ući u napuštne objekte nije uvek lako, i naravno nije uvek „u potpunosti“ legalno. No, ja ne pravim nikakvu štetu, ako postoji način da uđem a da ništa ne uništim onda uđem, a ako ne onda ne, ja ne uništavam ni jednu jedinu sitnicu. Odnosim se prema takvim mestima s poštovanjem, i nikada ne uzimam ništa iz napuštenih mesta koja istražujem. Ponekada je ulazak jednostavan, samo ušetam, ali se dešava da na takva mesta ulazim ranom zorom da bih izbegao poglede ljudi koji bi mogli da pomisle da sam lopov ili vandal, a dešava se da moram da budem i veoma vešt u penjanju. Ipak priznajem da je to veoma uzbudljiva strana cele stvari.
Što se tiče napuštenih mesta, ono što sam upravo rekao je više o tome „kako ući“, najbolji deo je „jednom kada uđeš“. To je zaista očaravajuće iskustvo koje čovek treba da doživi, čak i da namiriše, efekat vremena na zgrade koje su nakada ljudi svakodnevno koristili. Na neki način to nas uči nečemu, nečemu što se ne može jasno iskazati rečima, to je nešto uglađeno, tanko…
Kako ljudi reaguju na tvoje fotografije?
Na samom početku mnogi su me smatrali za „ludu“ ili čudnog čoveka (zapravo čak i sada!). Bar u Italiji, kada sam započeo sa fotografisanjem u napuštenim mestima, nije nas bilo previše, pa čak i sada kada je nešto tako postalo nalik trendu i uključuje desetine, možda i stotine ljudi i dalje nas smatraju „čudacima“. Kada gledaju moje fotografije obično imaju isti osećaj kao kada ja gledam u zid sa bojom očvrslom i olupanom tokom vremena. Što se tiče savremene arhitekture volim da pronalazim nove tačke gledišta, a posebno volim kada mi ljudi kažu: „Znaš, skoro svaki dan gledam tu zgradu, ali nikada je nisam video/videla na taj način“.
Istočna kapija Beograda
Roberto Konte
Činjenica je da ja ne pravim fotografije zbog izložbi, nagrada ili sličnog. Nisam ja protiv toga, ali, najzad, to dolazi kasnije, Ne radim na projektu da bih ga poslao na takmičenje, moj rad je rad „na otovorenim projektima“. Pravim ih uglavnom jer imam psihološku potrebu da ih pravim, u vezi je sa radoznalošću koju sam ranije pomenuo, ali i kao način da se izrazim, vrsta katarze, sa fotografijama pustim da nešto otplovi, nazvao bih to vrstom samoterapije kao vrstom ravnoteže. Govoreći o kvalitetu fotografije umnogome sam se popravio poslednjih godina, a imam još puno mesta za popravku, ali je zaista divno da vidim da ljudi cene iskreni proizvod mog iskustva. Zaista.
Napuštena vila u Italiji Roberto Konte
Fotografija Roberta – Majda Sikošek.
Naslovna fotografija – Blok 23 Novi Beograd, Roberto Konte