Albreht Direr ili slikar koji je otkrio “sebić” da ne kažem selfi, tj. autoportret.
“U razdoblju u kojem je Erazmo (Roterdamski-prim.aut) širio prosvetiteljstvo i informacije rečima, maštu je hranio razvoj drugačije štamparske umetnosti: drvorez. Kako su se nepismeni vernici vekovima učili iz zidnih slika i oslikanog stakla, ozbiljno umnožavanje likova, koju je omogućio drvorez, je t0m obliku saopštavanja dao potpuno drugačiji položaj, postala je mnogo raširenije i intimnija. Kao po običaju to se može povezati sa jednim čovekom: to je Albreht Direr.” – Kenet Klark “Civilizacija” (Kenneth Clark, Civilisation).
Po Klarku Direr nije bio “pobožni nemački majstor” kako se nekada mislilo, već pre samouvereni i pomalo nadobudni umetnik. Potvrdu svog mišljenja nalazi u Autoportretu (naslikao ga je sa 26 godina, sada se nalazi u muzeju Prado u Madridu), za koji tvrdi da je remek-delo samoljublja, a vrhunac u autoportretu nastalom dve godine kasnije “kada je otišao još dalje i portretisao se kao Hristova slika i prilika”.
Bilo kako bilo jedno je sigurno Direr je bio prvi umetnik očaran svojom sopstvenom slikom, (imao je i čime biti očaran – prim. aut), njegovo prvo otkriveno delo je crtež Autoportret koji je nacrtao sa 13 godina. Lično sam oduvek smatrala da je slikarima autoportret bio idealan za eksperimenitsanje i proučavanje ljudske prirode, a i način da zabeleže protok vremena.
Ekspresivni stil severa, italijanska rana renesansa, poznavanje zlatarstva, izučavanje perspektive, drvorezbarstvo – sve se to može videti u njegovim delima. Intelektualno interesovanje, bavljenje humanističkim naukama, poznavanje filozofije obogaćuje stvaralaštvo, a slikama daje dubinu i višeslojnost. Religiozna dela puna su simbolike i alegorije, a studije prirode i opisi biljaka i životinja ne mogu se sresti kod bilo kog drugog slikara.
Direr je objedinio italijansku renesansu i nemački duh koji je iznedrio reformaciju i par vekova kasnije psihoanalizu, što znači da je u svom stvaralaštvu objedinio čvrsto vladanje činjenicama i plodnu maštu. Njegovi drvorezi i bakrorezi bili su ubedljivi, a upotreba perspektive nadopunjavala je osećaj realnosti. Kroz svoj rad širio je nov način shvatanja umetnosti, ne više kao nečeg magičnog i simboličnog več kao precizno i istinsko.
Od oštrine, preciznosti pa čak i grubosti prenatrpanih religioznih grafika punih simbolike do mekoće akvarela sa pejsažima i prikazima životinja. Od proučavanja detalja na bljkama i životinja do tajni čovekove duše. Sve to u savršenoj tehnici, koje god da se lati, Direr predstavlja onima koji odvoje vreme da pažljivo pogledaju njegova dela.
Direr nije vodio život tipičan za slikara tog doba, bio je avanturista sa željom da vidi i sazna sve o svakoraznim neobičnostima spreman da otputuje bilo gde. Smatrao je da su umetnici koji su stavarali po rešenjima iz prakse bez teorijskih osnova “divlje, neobuzdano drvo” i da im je bila potrebna disciplina objekrivnih, racionalnih uzora renesanse.
Pravi renesansni stvaralac bio je i naučnik i umetnik. Slikao je tradicionalnom tehnikom ulja na platnu, ali je akvarel i drvorez uveo kao tehnike.
Možda je i bio samoljubiv, ali je svoijim radom doprineo ozbiljnom napretku i razvoju umetnosti. Pošao je za Martinom Luterom, ali je nastavio da radi i za pokrovitelje katolike. Kao što je ujedinjavao nauku i umetnost tako je mirio reformaciju i katolicizam.
Obrazovan, temeljan, lep, istrajan, širokih shvatanja i posvećen ostavio je iza sebe ne samo neprevaziđena umetnička dela koja su mnogim običnim nepismenim ljudima prenela ozbiljne poruke.
Sve slike su preuzete sa interneta.
150