Ovo je priča Sofijane Stamenković koja je pobedila na rođendanskom konkursu sajta lepotazivota.rs
Fotografije uz priču – Sofijana Stamenković
Mesec je maj, vreme fantastično i, konačno, evo nas opet u Španiji!
Brzo završavamo formalnosti na aerodromu, sedamo u iznajmljeni auto i izlazimo na autoput ka Saragosi. Presrećni kao i svaki put kada se dočepamo španskog tla, krećemo ka prvoj tački na našem ovogodišnjem putovanju. Fuendetodos, rodno mesto čuvenog slikara Franciska Goje.
Goran vozi, a ja ne ispuštam fotoaparat iz ruku. Okruženi smo prizorima neizrecive lepote. Jedna od fotki sa ove deonice puta kasnije je od naših prijatelja nezvanično kandidovana za pozadinu nekog novog Windows operativnog sistema.
Pored puta vidimo prvu od mnogih crnih metalnih tabli u obliku bika, kojih inače ima po celoj Španiji. Svi ovi „bikovi“ napravljeni su po potpuno istoj „mustri“, krajnje su jednostavni i dvodimenzionalni, ali volimo da ih vidimo kraj puta. Uvek se setim onog crtaća sa bikom Ferdinandom koji leškari na svom brdašcetu u hladu drveta, miriše cveće i posmatra prirodu. I ovi bikovi su uvek na nekoj uzvišici – čini se kao da motre na putnike, a na mene ostavljaju utisak spokoja i sigurnosti. Nedostaje još samo da čujem glas koji kaže nešto poput: „Moćni Ferdinand pazi na sve vas“. U svakom slučaju, ne znam kako i kada je Špancima ova ideja pala na pamet. Meni se mnogo dopada, a „Ferdinand“ kraj puta me uvek oraspoloži…
Kod mesta Karinjena izlazimo sa autoputa i nastavljamo putem A-220 ka gradiću Fuendetodos, u pokrajini Aragon. Srećni što smo ovde gde jesmo, zajedno i predivno raspoloženi, stajemo pored puta i pravimo prvi ovogodišnji „španski“ zajednički autoportret (odskora se takva fotografija naziva „selfi“). Iznenađuje nas jak vetar i svež vazduh, pa brzo nastavljamo dalje.
Zašto baš u Fuendetodos?
Uoči polaska na put odgledali smo sjajan serijal o španskoj umetnosti u kojem je bilo reči i o Goji. Bilo je to za nas pravo otkrovenje – slikar koji je najširoj javnosti verovatno poznat po slikama Gola maha i Obučena maha, zapravo je svoja najznačajnija i najangažovanjija dela ostvario kroz kritiku epohe i društva u kom je živeo. Moram da napomenem da je kod nas potpuno pogrešno odomaćen naziv „Gola Maja“, iako je pravilno „maha“, jer su mahas (žene) i mahos (muškarci) bili ljudi iz nižih društvenih slojeva španskog društva, koji su se od drugih razlikovali po svojoj raskošnoj i kitnjastoj odeći, a koji su bili omiljeni modeli mnogih španskih slikara. Gojine najpoznatije serije grafika su Los caprichos (Kaprici) i Los desastres de la guerra (Strahote rata). Kasnije tokom ovog putovanja nabavili smo dve male brošure u kojima su reprodukovana neka dela iz ovih serija, propraćena objašnjenjima o okolnostima u kojima su nastala i njihovoj dubokoj simbolici.
Podjednako su potresne Gojine slike iz opusa Pinturas Negras (Crne slike), nastale u poslednjoj deceniji njegovog života, originalno kao murali u njegovoj madridskoj kući. Nekoliko decenija nakon Gojine smrti ovi murali su preneti na slikarska platna i danas se tih 14 slika čuva u muzeju Prado.
Stižemo konačno u prohladni i vetroviti Fuendetodos. Skoro je 5 popodne i, nažalost, ne uspevamo da uđemo u Gojinu rodnu kuću koja je pretvorena u muzej. Kuća je od kamena, na sredini su ulazna vrata a iznad njih, na dve etaže po jedan prozor. S desne strane je spomen-ploča na kojoj piše: „En esta humilde casa, nació para honor de la patria y asombro del arte, Francisco de Goya y Lucientes. 31 de marzo de 1746 – 16 de abril de 1828. La admiración de todos rindió este homenaje a su imperecedera memoria“ („U ovoj skromnoj kući, otadžbini na čast i umetnosti na dar, rodio se Francisko Goja (31. mart 1746 – 16. april 1828). Ovu spomen ploču podižu zadivljeni sunarodnici, koji će ga doveka pamtiti.“ –postavljeno 16. aprila 1913).
Sve na kući i oko kuće je asimetrično i nakrivljeno, ali očuvano; prozor na prvom spratu ukrašen je cvećem. Vrata i prozori su uokvireni belom bojom, što na mene ostavlja utisak kao da gledam kućicu iz bajke.
Prošetali smo malo po selu i fotografisali, ali jak vetar nas je naterao da požurimo dalje – čeka nas Belćite.
Gradić Belćite, takođe u Aragonu, podsetnik je na krvavu bitku koja se tu odigrala za vreme španskog građanskog rata. Krajem avgusta i početkom septembra 1937. vođene su bitke između dve sukobljene strane, a užasi razaranja ovog grada kao da su okamenjeni u vremenu i prostoru – ruševine su ostale nedirnute, čuvajući sećanje na više stotina poginulih (zvanične i tačne podatke o broju žrtava nisam uspela da nađem).
Jedan drugi veliki umetnik, Pablo Pikaso, 1937. godine naslikao je čuvenu Gerniku, delo koje je u XX veku postalo univerzalni antiratni simbol. Gernika je za mene jedna od najpotresnijih slika ljudske nesreće. Gledala sam je celog svog života, isečenu iz novina i uramljenu na zidu u sobi moga dede. Na ovom putovanju imala sam tu privilegiju da u muzeju Kraljice Sofije u Madridu stanem i pred ovo remek delo.
Srušeni stari Belćite danas je turistička atrakcija, ako se jedan takav ambijent uopšte može nazvati „atrakcijom“. Novi Belćite je predivno, pitomo mestašce koje bih volela ponovo da posetim.
Puni utisaka, izmešanih emocija i slatkog umora, nastavljamo svoje putovanje.
Putovanje kroz ovu zemlju lepote, strasti, krvi, umetnosti… Ali pre svega – zemlju punu života!