PUTOVANJE U SREDNJI VEK – PRVI DEO

Početak jeseni je trebalo da mi započne putovanjem u XIX i sam početak XX veka, odlaskom u Beč. No, kao što jedna od mojih omiljenih poslovica kaže „nije kako je planirano, nego kako je suđeno“. Razni događaji doveli su do toga da su nam u kratkom periodu državne granice, ponovo, bile zablokirane, te od puta u Beč osta samo pusta želja. Rešena da ne odustajem od provođenja bar jednog dana vikenda van Beograda i da sebi pred zimu priuštim bar još jedan izlet predložih drugoj drugarici da se uputimo do Topole i Oplenca i malo se bavimo našom istorijom s početka XX veka. Ah, zvučalo je lako, ali ne bi tako. Kiša, sivo i mutljikavo vreme i molba čoveka mog života da mu u nečemu pomognem osujetiše i ovaj odlazak.

Taman sam pomislila da su se sile svetske i sile nebeske urotile protiv moje želje da otputujem u prošlost bar na kratko, kad pojavi se najava Artis Centra da se narednog vikenda ide na „jedinstven izlet u prošlost“ „Kruna i krst, vladarke doma Nemanjića, dolina jorgovana i stari Ras“.  Oh, sreći mojoj nikad kraja. Dogovorismo se drugarica i ja lako, prijavismo se i čekasmo subotu pune nade i uzbuđenja. Eeee. Sredinom nedelje došlo je do vrlo kritičnog momenta. Vreme je bilo loše i hladno, te su oni koji su se prijavili i grupu sačinili počeli polako da odustaju. Sve ih je manje na spisku bilo, pa je došlo i do tačke kada je bilo upitno ima li smisla da se ide uopšte uzev. Iskreno, ja sam počela da se pitam poručuje li mi to neko/nešto da je bolje da sedim kod kuće i da ne filozofiram.

Kako ništa nije sigurno dok nije sigurno do četvrtka uveče broj onih koji su želeli na put učenja i uživanja u prošlosti bio je dovoljan te smo u subotu ujutru u sreći, veselju i dobrom raspoloženju mini busom krenuli u susret srednjem veku.

Sunce je sijalo svom snagom, malo društvance dobrim raspoloženjem, a Tamara Ognjević inspiracijom, nadahnutošću i znanjem. Negde tik pred uspon na Rudnik i našu prvu pauzu mini bus je ispunio Tamarin glas rečima „zamislite da ste Katalina, princeza ugarska, buduća žena kralja Dragutina Nemanjića i da vas u nosiljci vode put Srbije i budućeg muža. Ne zaboravite da je granica između Ugarske i Srbije tada bila na Rudniku, a da putevi nisu ni približno bili ovakvi. Šuma mnogo više…“ a i onih koji bi rado presreli jedan takav karavan i oteli sve što sobom nosi, pa i samu princezu.

A nije samo ona tuda prolazila sa svim svojim strahovima i nadanjima. Pre nje je tim putem dolazila i Jelena Anžujska, princeza za koju pisani izvori potvrđuju da je bila u srodstvu sa kraljem Napulja i Sicilije Karlom I, ali nije baš najjasnije kakvom. No, nije ni važno, važno je da je bila iz neke daleke zemlje zapada i da je dolazeći sobom u Srbiju donosila neke druge i nove poglede i navike. Za nju je, po predanju Uroš I, sin Stefana Prvovenčanog, duž Ibra posadio jorgovane ne bi li joj olakšao prelaz iz stare u novu domovinu i učino je pristupačnijom i lepšom. Da li jeste ili je samo priča nije od nekog većeg značaja, u svakom slučaju je lepa i romantična.

Podseća Tamara da je taj isti Uroš I u Srbiju doveo Sase, nemačke rudare, i time vinuo privredu zemlje u nebesa. Baš uz pomoć tih Sasa na Rudniku je pokrenut rudnik (otud i ime), i ne samo na Rudniku. Samim tim imao je Uroš I para i sredstava da zadivi svoju mladu.

Sedim na svom sedištu, posmatram šumadijske brežuljke i raštrkana sela, slušam Tamarinu priču koja teče i uspešno dočarava život srednjevekovne Srbije. Zadivljena sam koliko toga zna, sa koliko podataka raspolaže i kako bez muke sve to niže, a sve povlačeći paralele sa današnjim svetom. Politika, kombinatorika, uticaji, želja za vlašću i prevlašću – ničeg novog pod kapom nebeskom.

Pominjući žene zapadne koje su donele neke druge struje i uticaje ne treba zaboraviti ni Anu Dandolo, unuku mletačkog dužda Enrika Dandola. Ne treba biti prepametan pa zaključiti da je to bio mudar vladarski potez jer je upravo zahvaljujući njemu Stefan, sin Nemanjin, dobio krunu i Srbiju od kneževine popeo na stepenik više do kraljevine, sve uz blagoslov pape Honorija III. Zato se i zove Prvovenčani.

Primičemo se našem prvom odredištu – Maglič gradu na brdu nadomak Kraljeva. Razmišljam o tim budućim vladarkama Srbije, odgajane da ne očekuju brak iz ljubavi, a možda ni samu ljubav, odgajane da budu vlastelinke, obrazovane, spremne na kompromise, ali verovatno i ambiciozne i spremne da protivreče tadašnjem „prirodnom poretku stvari“. Pada mi na pamet serijal britanskog BBC-a pod nazivom „Vučice“ o ženama koje su se počevši od 1200-tih drznule da poremete „prirodni poredak“ i zauzmu tron, pa makar i samo na kratko.

Naše knjeginje, županice i kraljice nisu išle baš toliko daleko, ali su svakako svojim kontaktima i pretpostavljam diplomatskim ubeđivanjima uticale na život i navike. Ono što je evropske srednjevekovne dvorove razlikovalo od srpskih srednjevekovnih  dvorova je stalnost, mirovanje. Srpski srednjevekovni vladari bili su tzv. „putujući“, nisu imali stalno i centralno mesto za dvor, već se dvor shodno situaciji selio s mesta na mesto. Samim tim nije bilo šanse da se razvije ozbiljnija urbana sredina. No, o tome nešto kasnije.

Sve smo bliže Magliču, a priča o njemu uveliko traje u našem mikro-kosmosu unutar mini-busa. Tamara napominje da ga još uvek u narodu često zovu „prokleta Jerina“, da čak ima i restoran ispod grada „Jerinin grad“ sve aludirajući na Jerinu/Irinu Kantakuzin ženu despota Đurđa Brankovića (pominjali smo je u tekstu o Smederevskoj tvrđavi).

Mala digresija – tu se ja setih svog oca koji me je vodao sa sobom po terenima i pričao da kad god vidim neku utvrdu/grad na vrh brda budem sigurna da je lokalno življe zove „prokleta Jerina“ iako nema ama baš nikave veze sa njom, osim naravno tvrđava u Smederevu.

Na to upozorava i Tamara, nema veze Maglič grad sa Jerinom ama baš nikakve. Iako nema puno pouzdanih podataka o njemu zasigurno znamo da je nastao mnogo pre nego što je Jerina despotica bila. Maglič je utvrda iz XIV veka, a ona je iz XV – nema i tačka.

Nema pisanih izvora, a ni puno arheoloških dokaza da bismo znali tačno ko je i kada i kojim povodom ovu utvrdu podigao, ali ima jedan izvor koji je povezuje sa srpskim arhiepiskopom Danilom II, velmoškim sinom, biografom Jelene Anžujske, kralja Dragutina i kralja Milutina. Bio je deo tadašnje, rekli bi danas, vladarske elite i učestvovao aktivno u izgradnji srednjevekovne, nemanjićke Srbije. Bio je političar, savetnik vladara, ratnik, graditelj, pisac, prosvetitelj. Sve to u jednoj ličnosti! Pisani izvor koji ga pominje u kontekstu ovog utvrđenja na vrh brda, koje dah oduzima i kada se samo sa puta gleda, a ništa manje ni kada se do njega dođe, je životopis koji nam je ostavio njegov učenik (na žalost ostao je anoniman). U tekstu njegov biograf navodi „da je u Magliču podigao prekrasne palate i da je u Crkvi svetog Đorđa utvrdio božanstveni zakon“.

Naše prevozno sredstvo, mnogo udobnije i brže od Katalininog/Jeleninog/Aninog, parkirano je podno grada, uz napomenu da kome je teško da se penje ne mora, može da sačeka grupu, krećemo polako u osvajanje grada (verovatno po maglama) nazvanog Maglič.

Preko mosta (na kome piše da je zabranjeno koristiti ga), pa kozijim stazama polako sve do vrha. Ušli smo u grad, a onda se još i na zidine popeli. A ondande pogled na sve strane sveta, ne vredi opisivati treba videti. I još priče o Danilu II, o Jeleni, o Nemanjićima, srednjem veku, navikama, životu. Slušamo i zamišljamo svako za sebe. I polako napuštamo realnost onoga što nas okružuje. Uvučeni smo u vremeplov i srećni smo zbog toga.

Put nastavljamo prema mestašcetu Ušće, sve uz Ibar, do Nemanjine Studenice. Mene za istu, pored obilazak u raznim vremenima i uzrastima, vezuje i dvonedeljna fakultetska praksa iz predmeta istorija arhitekture sa profesorom Aleksandrom Koraćem i docentkinjom Maricom Šuput. Divna vremena, iz ove perspektive gotovo nestvarna.

„Naš sveti manastir ovaj, kao što znate, bilo je ovo mesto kao pusto lovište zverova. Kada je došao u lov gospodin naš i samodržac, Stefan Nemanja, koji je carevao svom srpskom zemljom, i kada je on lovio ovde, izvoli mu se da ovde, u ovom pustom mestu, sagradi manastir ovaj napokoj i umnoženje monaškog čina“. Napisao je sveti Sava, prvi iguman manastirski u istorijatu. Od XII veka do danas postoji ovaj manastirski kompleks sa relativno očuvanim izgledom. Bilo je tu još mnogo kapela i konaka koje je pojelo vreme, ali ostalo je ono najvažnije Nemanjina Bogorodičina crkva, Priprata kralja Radoslava, Kraljeva (Milutinova) crkva, crkvica Sv. Nikole, i još ponešto kao riznica, Savina trpezarija, Zapadna kula, zidine manastira, stari i novi konaci.

U manastirski kompleks ulazimo na „glavni ulaz“ kroz Zapadnu kulu, kuda je ulazila vlastela. Kula je osim za ulaz služila i kao osmatračnica, što nije za čuditi s obzirom na vemena u kojima je manastirski kompleks nastajao. Čim se kroz nju zakorači prelazi se u drugi svet i čuvenu monašku tišinu. Ispred Priprata kralja Radoslava, nadozidana na Bogorodičinu crkvu i nekako kao čir na njoj stoji. Nikada se neću navići. Naravno daleko od toga da priprata nema svoju istorijsko/arhitektonsku vrednost, ako ništa drugo onda kao svedok vremena u kome je nastala. Ima i ona karakteristike Raške stilske grupe, ima krovni venac sa arkadicama, ima bifore (dvodelne prozore) ima, ali nema eleganciju Bogorodičine crkve, da li zbog različitog materijala ili nečeg drugog nekako nema.

Kroz Pripratu unuka stiže se do Nemanjine crkve, a ona sva raskošna, romanska, sa (glavnim ulazom) portalom od koga zastaje dah. Puno je priče o detaljima, značenjima ukrasa, dualnim prirodama životinja i biljaka, simbolici. Tako su nekada pričali i generacijama prenosili mudrosti srednjevekovni preci.

Odlažem trenutak ulaska sve prisećajući se profesorovih priča i knjige „biblije“ za savladavanje znanja o srednjevekovnoj srpskoj arhitekturi „Monumentalna i dekorativna arhitektura u srednjevekovnoj Srbiji“ Aleksandra Deroka. Sve gledam raskoš oko sebe i razmišljam o vekovima koji dele mene od ruke majstora i svih onih između. Postoji taj vremeplov samo ga mi ne prepoznajemo. Kako drugačije nazvati taj osećaj kada dodirnete kamen koji su dodirivali Nemanja i sveti Sava? I Ana Nemanjina i Ana Prvovenčanog i Jelena Uroševa…

Sećam se da je bilo jako važno upamtiti da se u Bogorodičinoj crkvi prvi put pojavljuje prava, vratima odvojena priprata, a istovremeno zidana sa glavnim delom crkve tj. naosom. Eto upamtila sam. Tamara tiho priča i veze bajku oko nas. Zamišljam da sam prvi put ovde i da ništa ne znam. I uživam. A onda dolazi i taj momenat, momenat kada treba da se okrenemo ka zapadnom zidu, zidu na kojem je ulaz iz priprate u naos iznad koga je po meni najlepša freska raspeća u srpskoj srednjevekovnoj umetnosti. Taman sam pomislila kako je bilo važno zapamtiti i činjenicu da se u Studenici ono nalazi na neobičnom mestu, mestu koje je predviđeno za druge biblijske scene, kad čujem kako Tamara objašnjava upravo to. Gledam to raspeće na nebesko plavoj pozadini sa divljenjem. Toliko toga je u njemu ispisano, a neobično je i po tome što su pod krstom osim Bogorodice našlo mesto i za Mariju Magdalenu i još poneku ženu. Mali anđeo simbol nove crkve skuplja krv iz Hristove rane, a resto kaplje na Adamovu lobanju kao simbol iskupljenja praroditeljskog greha. (Zabranjeno je fotografisanje unutar crkve pa samim tim izostaje i ilustracija).

Iz velike Nemanjine u par koraka kroz dva veka do crkve Svetog Joakima i svete Ane (Bogorodičinih roditelja) poznatije pod nazivom Kraljeva crkva po kralju Milutinu koji je naložio njenu gradnju. Mala, skladna i za razliku od kralja Milutina skromna građevina bogatog živopisa. Doduše prema tekstu u maloj knjižici o Studeničkom manastiru koja se može kupiti u suvenirnici (nije da je to osmislio Nemanja, ali druga su vremena) piše da je „kralj Milutin u Studenici ostavrio svoju ambicioznu želju da mu lični paraklis (crkvica ili kapela uz glavnu crkvu koja može da služi kao grobnica ili krstionica – prim.aut) u najslavnijem, prvom po rangu srpskom manastiru podseća na idealni hram, na sliku mikrokosmosa i na svedočanstvo o idealnom svetu u kojem boravi idealni vladar“. Bez lažne skromnosti.

Još neko vreme lutam vremenskim hodnicima, sedam na ista ona mesta sa kojih sam sa blokom u ruci crtala ukrase Bogorodičine crkve ili osnovu Kraljeve crkve, odlazim do male, malešne crkvice sv. Nikole. Zatovrena su vrata pa ne mogu unutra ali se prisećam kako smo molili kolege da uđu u oltarski prostor i opišu nam kako izgleda i čega tamo ima. Doduše dosta toga je promenjeno, dograđeno, upeglano u odnosu na davne 1980-te no ne smeta lako je uspomene prizvati.

Predah u konaku uz kaficu, kolač, čorbicu šta je kome drago i u smiraj dana polazak do manastira Gradac, manastira Jelene Anžujske, kraljice i monahinje.

Uskim putem uz padine Golije stiže se do ovog bisera srpske srednjevekovne arhitekture. Na sred zelene livade, oivičene zidinama stoji Jelenin Gradac, manastir sa dve crkve: većom Bogorodičinom crkvom i manjom posvećenom sv. Nikoli.

Monahinje manastira kažu da „Bogorodičina crkvu izledom odražava ličnost i život svoje ktitorke, koja je vešto sjedinila kulturu i vrednosti krajeva iz kojih je poticala sa nemanjićkom tradicijom, koju je u Srbiji usvojila i poštovala“. Raška škola spojila se sa obeležjima gotičke arhitekture i stvorila jedinstvenu građevinu na ovim prostorima.

Iako smo stigli u smiraj dana svetlost se razlivala po naosu tvoreći posve neobičnu atmosferu, kao je Tamara rekla „više na nebu nego na zemlji“. Neobična po svemu kraljica koja je osnovala prvu žensku školu, pa školu za siromašne devojke, pa knjigohranilište (bibloteku), pa prepisivanje knjiga… Vijori njen duh u Gradačkoj Bogorodičinoj crkvi.

Doprinosi tome puno i činjenica da u sestrinstvu danas ženskog manastira ima akademskih slikarki, pa i onih koje će uskoro slikarstvo doktorirati. Sav crkveni mobilijar same su dizajnirale i napravile a on se sa crkvom stopio kao da je oduvek bio tu.

Zvučako kako zvučalo, a ja sam poznata po patetičnim izjavama i momentima (i ne stidim ih se), oseća se ženska duša i ženska ruka. Drugačije je nego u Studenici. Toplina vas neka obliva, nije sačuvano previše od fresko slikarstva, koje da ne bude da nije rečeno, podseća na Sopoćansko, ali je utisak slikovan, mek.

Uskoro će i večernja služba, trebalo bi da odemo i vratimo prostor monahinjama i njihovom svakodnevnom ritmu, a ne ide nam se. Sve ponavljamo kako je čarobno, kako je neverovatno, izađemo pa se vraćamo. Na kraju polazimo a Tamara nas vodi na mesto sa kojeg se najbolje vidi ovaj biser sakriven međ Golijskim obroncima. Penjemo se, prolazimo pored konaka koji su obnovljeni 80-tih godina prošlog veka na temeljima starih, pa pored crkvice sv. Nikole koja je verovatno starija od Bogorodičine, pa pored malog groblja sve do tačke sa koje puca pogled.

Stajali bi i ovde, bez želje za rastankom sa Jelenom Anžujskom kraljicom srpskom, majkom Dragutinovom i Milutinovom, na žalost svaki dan ima svoj kraj pa tako i ovaj čarobni, vremeplovni, dan posvećen Nemanjićima i njihovim županicama i kraljicama. Put Rasa i odmora do novog dana i novog susreta sa vladarima ovdašnjim davnašnjim.