Prilikom pripreme plana za ovo putovanje, uz određivanje deonica koje će se preći i odabiranje kampova bilo je dogovoreno da se do Barselone putuje dva dana sa noćenjem u Valensiji, s obzirom da je udaljenost Katalonske prestonice od Granade bezmalo hiljadu kilometara. Kako to već biva u ovoj priči i na ovom putovanju plan je izmenjen, nestrpljenje vozača i muka od raspakuj/pakuj postupaka izrodila je odluku o putovanju direktno do Barselone, pa šta bude – svetlonsna brzino evo nas opet. Moram doduše priznati da po španskim nacionale putevima to i nije neki veći problem.
Prilikom odabira kampa u Barseloni odlučila sam se bila za jedini koji je relativno blizu grada (12 kilometara), svi ostali su minimum 30-tak kilometara udaljeni pa se to činilo kao dosta zahtevan poduhvat. Dotični kamp „3Estrellas“ je bezobrazno skup 36 Evra za noć, ali šta je tu je. Međutim, već pomenuti bivši belgijski pilot Aleks i njegova šarmantna supruga Kristina su nam preporučili kamp „Barcelona“ u mestašcetu Mataro na 40 kilometara od Barselone, ubeđujući nas da je to mnogo bolji odabir, em je za članove ACSI kluba 16 Evra na dan, em je dobar, em ima besplatan prevoz svakodnevno i to više puta do centra Barselone i nazad u kamp.
Nismo baš uspeli da pođemo u planirano vreme, ali ovde se iovako kasno smrkava, a i mi smo se uigrali za postavljanje šatora pa ni nema veze, kad god stigli dobro smo stigli. Put do Barselone protiče zamalo pa dosadno, krajolici na koje smo se navikli, put odličan, nema izazova, nema zalutavanja, nema zbunjivanja, pa čak ni malih kućnih nadmudrivanja i prepirki. U takvoj polu dremljivoj atmosferi stižemo do Barselone kada vozač zaključuje da ne bi bilo loše točiti gorivo, ipak treba pronaći odgovarajući kamp a nije baš da je preostalo mnogo pogonskog goriva.
Tada nastaje ozbiljan problem, ne zbog toga što nema benzinskih pumpi, već zbog načina na koji su one organizovane. Naime, da bi se smanjio broj zaposlenih i mogućnost da se sa pumpe pobegne pre nego što se plati račun uvedena je sledeća novina: prvo se ode do kase gde se plati željena količina goriva, pa onda sam točiš to isto gorivo, a pumpa sama prekine kada istoči plaćenu količinu. Sve bi to bilo u redu da nije želje našega vozača da rezervoar napuni do vrha, e da bi proverio potrošnju. Kako znati koliko ti tačno do vrha fali?
Uz Nenina navođenja biramo razne pumpe, neke od njih na jako čudnim mestima Barselonskih predgrađa. Na kraju odgovorni dižu ruke od punjenja rezervoara do vrha te stajemo na prvu pumpu. S obzirom da je prvobitno odabrani kamp u blizini odlučujemo se da ipak svratimo do dotične „Tri zvezde“ ne bi li proverili cene. Da ne bude da nismo. Proverili smo, zahvalili se na pažnji i Neni zadali da nas odvede u preporučeni kamp mestašceta Mataro.
Tamo divota, lepo mesto, dobro opremljen kamp, ljubazni i predusretljivi domaćini šta ti više treba, da – cena više nego povoljna. Ima i struja, jedino moramo da „kupimo internet“. To će se kasnije ispostaviti kao problem, s obzirom da je internet bio jako kilav i opterećen, no preživeli smo i tu muku.
Dok smo šator postavili i stvari rasporedili već je pao mrak. Večeramo preostalu grilovanu oradu od juče i paradajz salatu uz naravno flašu i ovog puta veoma dobrog, a jeftinog crnog vina; sve to uz svetlost baterijske lampe na mobilnom telefonu – romatnika XXI veka.
Fotografija Zoran Stojadinović
Do sada su i vrapci na grani naučili da na mestima na kojima ćemo se duže zadržati prvi dan provodimo u kampu i okolini, obično odlazeći u neophodnu nabavku, ni ovoga puta nije bilo drugačije. Razgledamo plan centralnog dela grada Barselone, na planu su naravno obeležene ključne tačke koje svi žele videti tokom posete, a ni mi nismo izuzetak, planiramo rutu, razmatramo da li da kupujemo karte za turističke autobuse ili će biti bolje da se sami šetamo. Odlučujemo se, i ovoga puta, za drugu varijantu.
Za polazak smo odabrali autobus u 11,15, a za povratak onaj u 18,00. Za prvi dan šetnje dovoljno. Do Trga Katalonija, centralnog mesta u Barseloni, putuje se 45 minuta, ništa strašno, autobus udoban, prostran, svakom njegovo sedište i divota.
Malo auto-puta, malo predgrađe, a onda ogromne barselonske avenije. Pokušaću da opišem širinu dotičnih ulica polazrći od zgrada na jednoj i završavajući sa zgradama na drugoj strani: zgrada, poširi trotoar, uska ulica za prolaz autobusa i taksija u jednom pravcu, veoma širok trotoar sa biciklističkom stazom, klupama, drvećem i žbunjem, pa onda ulica sa četiri trake, pa sve u nazad veoma širok trotoar sa biciklističkom stazom, klupama, drvećem i žbunjem, uska ulica za prolaz autobusa i taksija u jednom pravcu, poširi trotoar, zgrada. Uh, umorih se pisajući.
Skretanje levo i evo nas na impozantnom trgu Katalonija. Okružuju ga ogromne zgrade strogog izgleda, na sredini je kružni park sa neverovatno velikom fontanom, nizom skulptura ženskih i muških figura koje predstavljaju mnogo toga, od likova grčke mitologije, preko zanata i profesija karakterističnih za Kataloniju do hrišćanskih simbola. Neke su rađene u kamenu, neke u bronzi, neke stoje zasebno, neke čine grupu, neke uz fontanu, neke na ulazima u park.
Fotografija Zoran Stojadinović
Na trgu je večita gužva, tu je stajalište autobusa koji vode do aerodroma, turistički autobusi za razgledanje grada odatle polaze na svoje ture, atobusi koji voze grupe turista tu ih ostavljaju da bi ih posle nekog vremena na istom mestu pokupili. Neverovatan je broj ljudi i vozila koji se tuda kreću, a opet nigde nije zakrčeno, sve teče lagano.
Izlazimo iz autobusa i prelazimo do parka da bi od njega prešli na drugu stranu i nastavili avenijom Gracia prema prvoj od nekoliko ključnih tačaka u Barseloni – prema poslednjoj stambenoj zgradi koju je uradio čuveni arhitekta Antonio Gaudi nama poznatoj kao Kaza Mila, a kataloncima i barselonjanima kao „La Pedrera“ to jest kamenolom.
Stojim na semaforu čekajući zeleno svetlo, utom moj čovek povlači tanku kurtu pozadi i govori mi da pogledam šta se dešava, kaže da odjednom oseća nešto mokro po sebi. Gledam i ne mogu da verujem duž celih leđa je neka narandžasta tečnost, ne znam ni šta da radim ni kako da je očistim i pitam se odakle se i kako tu stvorila. U istom momentu dok ja gledam u čudu nesretnu kurtu dotrčava mladić u kaririranoj košulji i bermudama i hvata čoveka pored mog hipika i govori „Polisia, polisia, dont vori, džast moment“, dotrčava još jedan mladi čovek u majci i bermudama, stavljaju lisice osobi pored, dok oni to rade dolazi auto u koji guraju čoveka sa lisicama i nestaju svi sem onog u kariranoj košulji. Mi u čudu! Sve se odigralo za pola minuta. Policjac u civilu nam objašnjava da je čovek koga su uhapsili pokušao da opljačka moga čoveka, da mu je prosuo to po leđima da bi se mi zbunili i time bavili, te da je onda probao da mu izvadi novčanik iz džepa i da mu otme foto aparat iz ruke. Moli nas da pođemo sa njim do policijske stanice koja je odmah tu ispid fontane ne bi li potencijalni objekat džeparenja dao izjavu.
Mesto događaja – semafor
Fotografija Zoran Stojadinović
U stanici nam u sporazumevanju pomaže žena koja izgleda volontira u policiji kao prevodilac. Daju nam ključ od toaleta gde možemo da operemo kurtu, sva sreća napolju je sunce i vrućina pa će se brzo osušiti. Na pažnju koju će mokra izazvati smo već navikli, neće biti ništa manja no kada je visoki, sredovečni hipik nosi suvu.
Efikasni policajac i spašeni gospodin
Fotografija Majda Sikošek
Impresionirani akcijom i efikasnošću želimo da negde ostavimo napisameno da smo zadovoljni. Stiže formular, popunjavam ga, potpisujemo se, pada tu i po koja fotografija, upozoravaju nas da tu u centru moramo biti jako obazrivi, da se oni trude, ali …. Upozoravaju nas na rumunske građane koji prave lažne policijske indentifikacione značke i pokazuju nam prave, preporučuju nam da kad god nam neko priđe i kaže da je policajac prvo tražimo da se indentifikuje i dobro proverimo značku. Zahvaljujemo se, obećavamo da ćemo paziti i još uvek u neverici nastavljamo svoj put. Dugo prepričavamo događaj i dalje ne verujući da nije plod naše mašte i naravno konstatujući da će to biti izvrsna priča.
Pogled iz šatora
Fotografija Majda Sikošek