U slučaju da je bilo ko u grupi Artisovih putnika kroz prostor i vreme Vizantijske Italije sumnjao u moći Tamare Ognjević da za svoja snoviđenja obezbedi savršene vremenske uslove, drugog dana vremeplova imao je priliku da odagna dotične.
Cele noći u Trstu pljuštala je kiša, jutro nije bilo ništa bolje, a sivilo je pretendovalo da pomuti dobro raspoloženje. Iskreno nisu „vremenski putnici“ baš toliko malodušni da bi ih sivilo i kiša oneraspoložili u momentu kada ih očekuje carica severno jadranske obale – Venecija, još više u momentu kada ih očekuje tajnovito ostrvce Torčelo, no…
Nisu svi baš oodmah prihvatili zdravo za gotovo Tamarinu konstataciju da ne treba brinuti i da nas očekuje sunce. Poučena iskustvima sa prethodnih vremeplovskih putovanja duboko sam verovala da će tako i biti, ali ipak, malce, samo malce neki crvić je rovašio negde u dubini moje duše. Činjenica da sam zaboravila da ponesem kišobran je možda nešto imala sa tim crvićem.
Bilo kako bilo prvi prestanak obilnih padavina bio je u momentu kada je trebalo da svoje kofere smestimo u našu vremeplov mašinu, što znači da ih treba iz hotela prevući po otovorenom prostoru i dodati onome ko ih u gepek ređa. Ne bi bilo tragično ni da su padavine nastavile, ali ipak.
Put prema Veneciji, tačnije prema naselju na kopnu koje se zove Punta Sabioni, gde ćemo vremeplov mašinu ostaviti da nas čeka i uhvatiti vaporeto, da ne kažem brodić, do Torčela, protekao je veselo sa ohrabrujućim komentarima sve u stilu „ma nema veze kiša, ko nema kupiće kišobran na ulici; nismo od šećera da se istopimo; uostalom grejaće nas istorija; kako je bilo osvajačima…“ i tako dalje sve u tom smislu. Tamara je mudro ćutala i povremeno upitno pogledavala grupu sve pitajući se o kakvoj mi to kiši pričamo. Ista je naravno padala svom silinom.
Ne lezi vraže kako smo ušli na teritoriju opštine Kvalino-Treporti u čijem je sastavu Punta Sabioni, kapi su bivale sve ređe, a oblaci su kao zavese na pozorišnoj sceni vučene kanapima polagano odlazili sa scene. Dok smo do parkinga stigli sunce je sinulo, a oblaka kao da nikada bilo nije. Kiša se više pojavljivala nije. Toliko.
Doduše, da razbijemo urok nas nekolicina kupila je vesele kišobrane venecijanske.
Ukrcavanje na vaporeto i ponovo smo u vremeplovskom raspoloženju. Ostrvce na koje smo se uputili imena Torčelo (Torcello) zapravo je starije naselje od same Venecije. Na njega su posle propasti Rimskog carstva prvo stigle izbeglice, bežeći ispred Atile i Huna.
U VII veku ostrvce je postalo središte biskupije, kada je i osnovana katedrala Uspenja Marijinog (Cattedrale di Santa Maria Assunta). Malo toga je ostalo od prvobitnog sjaja Torčela i njegovih dvanaest crkava i šesnaest manastira. Današnja katedrala nikla je tokom XI i XII veka na osnovama prvobitne bazilike, a sagrađena je u tzv. venecijansko-vizantijskom stilu. Zaista je veoma malo toga sačuvano iz vremena slave i bogatstva ovog ostrva koje je trebalo da bude Venecija. Glavna atrakicja su mozaici, koji još uvek sijaju zlatnim sjajem Vizantije (iako su posle nekih zemljotresa prepravljani i dorađivani).
Torčelo je zahvaljujući svojim dobrim trgovačkim i kulturološkim vezama sa Konstantinopolisom (Carigradom, današnjim Istanbulom), nakon pada Zapadnog rimskog carstva brzo napredovao i cvetao te postao važno političko i trgovačko središte.
Kako ništa na ovom svetu nije sigurno, već od XII veka vode oko Torčela se pretvaraju u plićake i močvarno područje u kome umesto trgovine sve više caruje malarija. Stanovnici se polako sele na Murano, Burano i na područje koje danas poznajemo kao magični grad Venecija.
Šetamo se po ovom ostrvcetu koje je, u dobroj italijanskoj tradiciji, pretvoreno u turistički centar. Kafeterije, restorančići, suvenirnice… Svega po malo.
Prolazim kroz katedralu i krstionicu, šetam po okolini i pokušavam da zamislim sjajne mozaike, trgove, crkve, mozaike, trgovačke vile, gužvu, buku, trgovinu i brodove. Divim se ljudima odvažnim, spretnim, dalekovidim. Lako je danas negde otići, o svemu se može saznati na internetu, može se i kontakt pronaći, sedne se na avion, u auto ili već i ode. Naravno i za to je potrebna hrabrost, spretnost, odlučnost, ali ipak…
Čitah o tom Torčelu kao centru vizantijskom pre Ravene, gledam mozaike, a sve mi teško da sebi dočaram svu tu uskomešanost i gradnju na današnjem Torčelu. Mozaici i to zlatni ozbiljan su dokaz moći i bogatstva, em zbog skupe sirovine, em zbog majstora koji su retki i skupi, a opet bazilika ih je bila puna. Po ko zna koji put razmišljam o moći tog doba, ali i o komunikaciji za koju mi danas mislimo da smo je savladali.
Koliko ja volim takva snoviđenja!
Na žalost naše aprilsko snoviđenje ima svoj ritam, a tek treba doploviti do Venecije i onoga što je vizantijsko u njoj.
Vaporetić do Venecije, pa šetnja kroz sokake uske, najuže, sve do Grčkog instituta i njegovog muzeja. Nikakvo čudo nije što u Veneciji još uvek postoji grčka zajednica i Helenski (Grčki) Institut. Još u doba Vizantije grčki trgovci su bili deo venecijanskog društva, a posle turskih osvajanja od ranog XIV veka pa nadalje Grci su se doseljavali u ovaj slobodan i bogat trgovački grad.
Nije sve išlo glatko za ovu zajednicu pravoslavne veroispovesti. Venecijanci su ih doživljavali kao „šizmatike“ te su im branili da slobodno propovedaju svoju veru, a posebno su im branili da podignu svoju bogomolju. Bilo je tu pregovora, žalbi, nerazumevanja, a nadasve istrajnosti koja je na kraju urodila plodom te su konačno početkom XVI veka dobili odobrenje i 30-tih godina istog veka započeli gradnju svoje crkve Svetog Đorđa.
Burna istorija Evrope i njenih naroda nije zaobišla ni Grke u Veneciji, te je posle Napoleonovih osvajanja ostalo svega njih 30-tak. Na našu sreću obe države i Italija i Grčka uložile su trud i napor, a pre svega su imali volju i viziju, te je u Veneciji osnovan Helenistički (mi mu kažemo Grčki) institut za Vizantijske i Post-Vizantijske studije, i u njegovom sastavu Muzej.
Pomalo gladni, ali nepokolebljivi, mi smo se uputili u Muzej. Ne može se reći da je veliki, samo jedan sprat, ali je zato dragocen jer čuva neverovatnu zbirku ikona na kojima se sasvim jasno prati razvoj stila ikonopisanja od čisto vizantijskog sve do ozbiljnog upliva zapadnih uticaja. Što je logično kada ikonopisci žive i rade u okruženju poput venecijanskog.
Od ikone do ikone sve uz ikonografsku i stilsku analizu Tamarinu vreme prođe, a i da se ne primeti.
Poželeo bi čovek da provede sate i sate družeći se sa majstorima ikonopisanja, no kako to već biva kada se u malo vremena udeva mnogo toga, vremeplovski putnici moraju dalje, sve do Svetog Marka i njegove riznice.
Usput onaj osećaj zbunjenosti što putujem sa grupom, možda je bio najjači upravo u Veneciji. U taj grad sam oduvek dolazila u ličnom aranžmanu, bilo sa roditeljima kada sam bila mala, usotalom kao i sa mnogo čime i sa Venecijom me je prvo upoznao moj otac, a kasnije sa drugaricama.
Žureći venecijanskim sokacima između Grčkog instituta i crkve Svetog Marka na istoimenom trgu, palo mi je na pamet kako sam silno želela da 2015. dođem u Veneciju na Bijenale, pa makar na smao jedan dan. Dobro, pomislih nije 2015, nije na Bijenale ali sam ipak u Veneciji i to nepuna četiri meseca po isteku te 2015. Nije loše. Žurno hitajući poznatim prolazima prisećala sam se šetnji sa drugaricama tokom naših desetodnevnih boravaka u ovom gradu. Boravaka u malim sobama u potkrovljima isto tako malih hotelčića u okolini Akademije umetnosti. Sedenja večernjih na pjacama i druženja sa lokalcima, ćaskanja pa i ozbiljnih rasprava o umetnosti, društvu, filosofiji… Eh…
Nema se vremena za tako nešto danas i ovde, brzi hod, ostavljanje ranca u garderobi (nove mere bezbednosti novog ne više tako bezbednog sveta u kome živimo), kratko čekanje u redu za ulazak i tonjenje u „mrak i bogatstvo“ fascinantne crkve koju malo ko da ne prepoznaje kada je vidi.
Mozaici, zlatni ikonostas, artefakti, posude od poludragog kamenja, čuveni konji stigli iz dalekog Carigrada… Toliko toga za tako kratko vreme, samo se gomila. Bože dragi ko će sa svim tim utiscima na kraj izaći?
Iskorak u stvarnost, svetlo dana, kasno po podnevno sunce, gužve i još malo vremena za samostalna lutanja vencijanskim sokacima i budžacima, pa opet vaporetić pravo do Punta Sabioni gde nas čeka vremeplov mašina i polazak ka sledećoj tački naše Vizantijske Italije – ka Raveni, ka Gali Placidiji i Justinijanu. Ka mozaicima iz mojih knjiga i ispitnim pitanjima.
Napomena: u unutrašnjosti katedrale na Torčelu, Muzeju Grčkog instituta i crkve Svetog Marka fotografisanje nije bilo dozvoljeno, te tim povodom izostaje ilustracija sa tih mesta.
Fotografije – Majda Sikošek