APRILSKA SNOVIĐENJA – Prvi deo

Trg Slavija u Beogradu, rano aprilsko jutro (koji minut do 3 sata), jedna vremeplov mašina (da ne kažem mini bus) i grupa iskusnih putnika kroz prostor i vreme. Tako bi verovatno započeo opis prve scene filma „Aprilska snoviđenja – Vizantijska Italija“. Gupu veselih putnika i ovog puta su činili obožavaoci programa Artis Centra i priča Tamare Ognjević. Dok sam se pozdravljala sa dobro poznatim licima pomislih u momentu kako mu mi u stvari dođemo neka šira porodica, ’Artis vremeplovska porodica’. Kao da je beli dan, kao da smo spavali svih onih čuvenih stalno preporučivanih 9 do 10 sati, čavrljamo, smejemo se i jedva čekamo da krenemo u neizvestnost puta u daleku prošlost, sve do početaka onoga što zovemo srednji vek, a počevši od sjajnih carskih mozaika.

Kada se kaže Italija najčešće se pomišlja na renesansu i kasniji period, retko kome na pamet pada ono što se smestilo u nazivu putovanja „Vizantijska Italija“. Mene je radovalo što ću, iako se mogu pohvaliti da sam ozbiljno Italiju prokrstarila, po prvi put videti Ravenu i Padovu, Akvileju i Ćividale del Friuli. Nisam jedina, mada ima i ponavljača, ali smo svi složni da je priča koju ćemo čuti sigurno jedinstvena.

Povremeno se osećam neobično s obzirom da od ekskurzija u srednjoj školi i obilazaka manastira po Srbiji sa fakultetom nisam bila na putovanju od 5 dana sa grupom, onako organizovano. Putovanja su kod mene vezana za auto, pa u mlađim danima za oca i majku, a kasnije čoveka mog života i naš podmladak. Mnogo mi je zabavno, ali i zbunjujuće. Biće tako tokom celog putovanja. Ushićenje i neverica kada se po prvi put nađem uživo ispred mozaika i građevina o kojima sam učila i zbog kojih sam strahovala pred ispit. Želja da to podelim sa čovekom svog života. Uživanje u laganom ritmu italijanskih gradova, njegovim pjacama, šarenilu, žamoru, gužvi, odjek pomisli „jao što bi se ovo mom čoveku dopalo“ i zamišljeni dialozi. Čudno…

Bilo kako bilo, mašina vremeplovska putuje ne zastajkuje, to jest kratko i ne često. Ozbiljnija pauzica na ulazu u Sloveniju i pravac Trst, naša prva odrednica. Ne, nije Trst odabran slučajno, niti je odabran kao najbliži grad u Italiji od koga se može dalje, i naravno ne nije odabran zbog onoga zbog čega je biran davnih 70-tih godina XX veka (kupovine). Trst je odabran jer je zaštitnik ovog, nama dobro poznatog grada, sveti Đust (italijanski Giusto di Trieste, latinski Justus), hrišćanski mučenik iz IV veka nove ere, a na brdu iznad grada je gradska katedrala Svetog Đusta.

Malo pričice, malo vanilice i stiže momenat kada će Tamara polako, ali sigurno svoju odanu publiku povesti kroz vreme i prostor i pripremiti ih za Svetog Đusta. Vremeplov mašina krstari kroz tršćanske savremene ulice, a nama pred očima nestaju, menjaju ih malo stare rimske, malo srednjevekovne kuće, asfalt nije više asfalt… Polako se penjemo na brdo iznad Trsta i grabimo uz zidine grada sve do vrha i platoa na kome nas čeka jedna katedrala sa neobičnom pričom.

Sveti Đust spada u red ranohrišćanskih mučenika. Po predanju bio je iz Akvileje, poznat po milosrđu i brizi za siromašne. Uhapšen je tokom Dioklecijanovih i Masimijanovih progona zbog svoje vere u Hrista. Od njegovog hapšenja i pogubljenja 303. godine nove ere, prošlo je svega desetak godina kada je na insistiranje Konstantinovo prestao progon hrišćana. Predanje dalje kaže da je njegovo telo vezano i sa sve dodatkom olova bačeno u more Jadransko, no isto ga je vratilo na površinu i lagano na obalu položilo. Pobožni hrišćani telo su doneli na brežuljak iznad grada, gde je nekada stajao Avgustov hram, i tu ga pokopali. Nad njegovim grobom danas se izdiže katedrala ispred koje naša vremeplov mašina staje, a aprilska snoviđenja počinju.

Današnja katedrala, nastala negde u XIV veku, neobičan je spoj dve crkve iz VI i XI veka. Sa desne strane nalazi se crkva Svetog Đusta danas desni brod trobrodne bazilike, sa leve strane je crkva Gospe od Uspenja – levi brod. Bočni zidovi ovih crkava su srušeni i zamenjeni stubovima a između njih je nikao centrali brod ove katedrale.

Na zapadnoj fasadi iznad ulaza dominira velika bela rozeta, a sa zida zvonika veselo nas pozdravlja sveti Đust. Svega ima u ovoj katedrali, čipkastih vizantijskih kapitela, ostatka fresko slikarstva, velikih drvenih orgulja, a pre svega mozaika rađenih rukom majstora iz Veneta.

 

Razmilela se grupica na sve strane, razmišlja, upija utiske i čudom ne može da se načudi da je koliko jutros rano još bila na Trgu Slavija u Beogradu a sada u vreme ručka gleda svetog Đusta i panoramu Trsta, na obalama Jadranskog mora.

Silazak niz zidine, sve do malog hotela u samom srcu grada, pauza i skok nekoliko vekova unapred, ali ne do našeg današnjeg dvdeset i prvog već do osamnaestog i malkoc devetnestog. Lagano od zgrade do zgrade, uz more, pa sve do Velikog kanala tršćanskog (ne venecijanskog) nižu se srpske palate u ovom velikom lučkom i trgovačkom centru.

Tokom XVIII veka mnogi Srbi iz Hercegovine, Boke Kotorske, Bosne, stižu u Trst, grade palate, flote, razvijaju trgovinu, uklapaju se u okruženje, postaju njegov deo i zamajac razvoja grada. Kroz XIX vek i borbu za samostalnost i novu Srbiju pomažu, ugošćavaju Dositeja, Njegoša, šalju novac… Ima još njihovih potomaka, uglednih tršćanskih lekara, inžinjera, trgovaca. Cene ih kao i pretke.

Na palatama uglavnom piše čije su bile, a danas su u njima državne institucije. Neke su u boljem, neke u lošijem stanju, trebalo bi im malkoc doterivanja i poliranja. Zanimljivo je meni da su ona u kojoj je na primer smeštena Regionalna privredna komora upeglana, dok je Gopčevićevoj palati, na samom kanalu, u kojoj je Gradski pozorišni muzej, hitno potrebna ozbiljan spa i velnes tretman sa sve plastičnom hirurgijom.

Nekada je sigurno dah zaustavljala svojom crveno belom fasadom i ukrasima, no danas se šarenilo jedva nazire, a skulpture bi mogle proći neopaženo. Neupućeni posmatrač bi mogao zaključiti da su četiri skulputure pod balkonima, dve muške i dve ženske, bezimene ukrasne figure odevene poput princeza i vitezova gotičko/renesansnih i tu bi opasno pogrešio. U želji da pokaže kako njegov narod nije neko tamo bezimeno i bezistorijsko pleme bez heroja i diva Spiridon Gopčević je u skladu sa tadašnjim romantičarskim nacionalnim buđenjima odlučio da na pročelju svoje palate Trstu i svetu predstavi Miloša Obilića i Kosovku devojku te kneza Lazara i knjeginju Milicu. Stoje oni danas tako u svojim kostimima, sami verovatno i dalje u čudu, a bez nekog ko bi njihovu priču ispričao.

Sve uz Veliki kanal, nekada žilu kucavicu grada, dođe se i do srpske pravoslavne crkve Svetog Spiridona, nastale u XIX veku, a sve u mešavini istočnih i zapadnih manira. Po dobrom običaju odmah nadomak crkve je i kafana, to jest kafe Stela Polare (Severna zvezda). Može se reći da je kafana tu bila pre crkve, a namenski je tu smeštena. Od 1867. u prostoru koji je za kafe namenski pravljen u prizemlju palate Aleksandra Vukasovića, trgovca i brodovlasnika. Nikada nije zatvarana i dan danas radi punom parom. Da li zbog crkve, da li zbog kafea ali Srbi su se u Trstu održali i dan danas su tu, čineći važan deo ovog velikog i važnog grada.

Nakon kafe u Severnoj zvezdi, grupica je dobila slobodno da svako za sebe plovi ulicama tršćanskim i utiske upija. Sledeći dan će biti dug, čeka nas toliko toga…

Fotografije – Majda Sikošek