Dolazak u Ravenu ličio je na Atilin upad. Nisu bili konji, nisu bili povici osvajača, ali su bili točkovi stanovitog broja kofera koji su rolajući se parali noćnu tišinu snene Ravene. Sve uz laganu zebnju da će neko umesto vrelim uljem svoje zidine od invazije zaštiti hladnom vodom stigosmo do hotela sa najslađim i najljubaznijim osobljem ikad. Naime, staro jezgro Ravene zatvoreno je za automobilski saobraćaj, tim povodom naša vremeplov mašina nas je ostavila na reda 10-tak minuta hoda od hotela čije ime se uklapalo u naša aprilska snoviđenja – Centrale Byron (Bajron u centru). Eto Ravene, eto Bajrona, eto nas neka uživanje i put u prošlost počnu.
Prvo ravensko jutro osvanulo je sunčano i toplo, prvi put na ovom putovanju nama se nije žurilo. Lagano doručkovanje, savršeni espreso, kratki uvod o tome šta nas tog dana čeka i priča o Raveni – najvažnijoj tački naše Vizantijske Italije. O Raveni Zapadnog rimskog carstva, ali pre svega o Raveni rane Vizantije, Ravenskom Egzarhatu.
Laganim ritmom kroz ulice ravenske sve do Bazilike San Vitale, mauzoleja Gale Placidije, Neonijanske krstionice, Arijanske krstionice, Arhiepiskopke kapele i muzeja, Bazilike San Apolinare Nuovo – sve do Vizantije u Italiji i mozaika iz mojih ispitnih pitanja.
„Blistava umetnost mozaika od stakla koja je dostigla vrhunac u VI i VII veku bila je savršeno izražajno sredstvo vizantijskog hrišćanstva. Zidovi i svodovi apsida i kupola bili su sada pokriveni hiljadama majušnih kockica (tesserae) utisnutih u malter pod različitim uglovima, tako da je površina svetlucala dok se posmatrač kretao. Bogat, sjajan i večit, baš je mozaik zadovoljavao zahteve novog stila: jačinu osećanja i krutost kompozicije.“ (Grupa autora, Rani srednji vek – Uobličavanje evropske kulture). Citat iz knjige koja je bila neizostavni deo literature za polaganje Opšte istorije umetnosti srednjeg veka (kako se taj predmet zvao u moje vreme) zapravo najbolje opisuje sve mozaike u kojima smo uživali na ovom putovanju. Teme, kompozicije, predstave sve je to različito, ali sjaj, bogatstvo i ’jačina osećanja’ je uvek ista.
Od Gale Placidije, auguste, rimske princeze dva puta udavane protiv svoje volje, a jake i odlučne da ako već nije imala brakove iz ljubavi bude vladarka i svom maloletnom sinu sačuva i prosledi presto. Mauzolej odgovara moćnoj augusti, Sjajni mozaici, dubokih plavih i sjajnih zlatnih, mladoliki Hrist raspletne kose kao pastir bdije, a kamene ploče jedva da svetlost propuštaju, više kao da je same isijavaju. Opijajuće je stajati tako u sredini nevelike građevine i zamišljati sve one koji su je stvarali, one sa kojima smo u tom trenutku u direktnoj vezi a 16 vekova je između nas.
Preko Bazilike San Vitale kojoj sasvim odgovaraju reči Pavla Silencijara (dvorskog službenika na dvoru cara Konstantina) kojima je opisao Svetu Sofiju po njenom završetku: „Ko nogom stupi u sveti hram, poželi tamo da živi zauvek, a oči su mu pune suza radosnica“. Mnogo je paralela između ove dve građevine i njihovih mozaika. Gleda nas sa visine car Justinijan, šarmantan, moderan sa trodnevnom bradicom sa svim svojim carskim odličjima, a sve u pratnji nadbiskupa Masimijana (za čijeg vakta je bazilika dovršena) koji nije izostavio da se pokaže pored cara u svoj svojoj veličini i važnosti. Preko puta sa svojom pratnjom dogledava se sa Justinijanom njegova carica Teodora, carica nimalo carskog porekla, carica stigla do titule carske trnovitim putem od kurtizane i glumice sve do najmoćnije žene – carice istočno rimske. Sijaju mozaici moćni sve dok se čovek od apside ne okrene ka naosu, centralnom delu bazilike i ostane zbunjen barokno-iluzionističkim slikarstvom (preteklim od nekih čudnih obnova). Impresivno je to barokno slikarstvo u baroknoj crkvi ili palati, no naspram svetlucavih mozaika deluje neubedljivo, prazno. Bolje ostati okrenut prema apsidi, bar još neko vreme.
Šetnja dalje vodi do Neonove krstionice (po biskupu Neonu u čije vreme je završena) ili krstionice pravovernih, najstarije od svih ravenskih spomenika. I ponovo jednostavna ciglena spoljašnjost, a bogata, impresivna unutrašnjost. Mozaici, reljefi, mermer, boje, priče, simboli… Iznad glava naših u centru kupole (trenutno se restaurira otud skele) sveti Jovan Krstitelj krštava Hrista, po prvi put na ravenskim mozaicima Hrista sa bradom, ne više mladolikog bezbrižnog, ali zato atletski građenog, ozbiljnog tridesetogodišnjaka.
Šetnja je lagana, spomenici su tu blizu jedan drugom, no emocije su jake, samo udaraju. Čini mi se kao da su prošli dani, a ne sati. Sve se nešto mislim kako ću savladati ove udare snažne i ’svariti’ impresije važne.
No, kada je Tamara Ognjević u misiji savladavanje emocija ostaje za kasnije, a polu opijeni putnici kroz prostor i vreme odlaze do Arhiepiskopske kapele koja je sada deo Muzeja. Dočekuje nas Masimijanova biskupska stolica od slonovače i mladi golobradi Hrist kao rimski vojnik.
Kao četovođa naše vojske gospođa Ognjević naređuje pokret i vodi pravo put još jedne bazilike, Bazilike San Apolinare Nuovo. Baltazar, Melhior i Gašpar u mozaičkoj izvedbi imaju pantalonice slične mojima, sve na tufne, a prati ih niz devica u belom. Za razliku od San Vitalea gde je naos bio barokni, ovde je oltarska apsida preuređena tokom XIX veka, ali to je nekako lakše za prihvatiti. Možda i zato što je bazilika svetlija i otvorenija. Možda.
Evo nas još jednom na sunčanim ulicama ravenskim u skoro pa usiljenom maršu ka Arijanskoj krstionici, poslednjoj tački današnjeg zvaničnog programa. Od moćne auguste, preko cara i carice, Masimijana biskupa, do Arijanaca koji su svojim učenjem negirali Hristovu božansku prirodu pa ga u svojoj krstionici predstaviše kao androgeno golobrado biće.
Oficijleni deo završen je, u malim grupicama ili parovima nestaju Tamarini putnici da istražuju Ravenu, onu srednjevekovnu, onu renesansnu, pa i onu današnju. Trebalo je probati sladoled, vino regije Emilije-Romanje i udahnuti vazduh ovog opijajućeg grada sa nadom da će biti prilike za ponovni susret, i da će tada biti više vremena za prepuštanje užitcima nepojamnim.
Uz čašu izvrsnog crnog vina (ili dve) u ambijentu Kuće vina (Ca’ de Ven) koji ostavlja bez daha, a u kome nas poslužuje naše gore list, ispraćamo dan preplavljen utiscima i doživljajima. Lagana šetnja do našeg Bajrona, koji se družio sa ravenskim patriotama, i laku noć do novog dana i novih izazova.
Fotografije – Majda Sikošek
Iz Arhiepiskopskog muzeja i kapele nema fotografija jer fotografisanje nije dozvoljeno.
81