„Dobrović je bio pravi čovek, na pravom mestu, ali ne i u pravo vreme. On je bio toliko ispred i iznad svog vremena, da se divergencija nikako nije mogla usaglasiti. Niti je Dobrović mogao da degradira samoga sebe „prilagođavajući“ se vremenu, niti je vreme moglo da podnese „nasilje“ zahteva visokih standarda.“[1]
Nikola Dobrović, Pod zastavama modernih pokreta – zove se izložba posvećena obeležavanju 125 godina od rođenja jednog od magova arhitekture na našim prostorima. Galerija Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) prava je scena za priču o velikanu čiji duh i dalje nadleće našim gradom, a i mnogim drugim gradovima, poput Praga i Dubrovnika.
Rođen u Pečuju (Mađarska), školovao se u Budimpešti i Pragu, obeležiće godine Moderne i onoga što je poslednjih decenija dobilo naziv „brutalizam u arhitekturi“. Ono što je za sobom ostavio od ostvarenih projekata i dalje je van vremenski i savremeno, ako ne i ispred ovog trenutka. Baš kao što govori citat Jovana Krunića, na početku teksta, „bio je toliko ispred i iznad svog vremena“ – izgleda kao da je i dalje ispred vremena koje odavno više nije njegovo.
Od projekta za Terazijsku terasu do zgrada Ministarstva odbrane i Generalštaba, od hotela Grand u Dubrovniku do dubrovačkih morskih vila, od zamisli na papiru do ostvarenih a danas porušenih/napuštenih objekata do objekata koji i dalje odolevaju svemu: ratovima, vremenu, čoveku…
Hrabar, čvrst, uporan uvek pronalazi način da pomogne, da doprinese napretku, da gradi, da misli, da utiče…
Arhitekta, urbanista, profesor na fakultetu, mislilac – ostavio je ne trag, već večiti drhtaj koji nas podseća da je arhitektura mnogo više od onoga što vidimo na prvi pogled.
„Arhitekturu seciram u dubinu, ne više kao inženjer, već kao filozof. Do nedavno sam dopro samo do programa pojedinih arhitekata i donekle do nekih spiritualnih elemenata. A sada sam došao do najskrivenijih tajni. Ideja vodilja pojedinih epoha postala mi je jasna.“[2]
Izložba autora Marte Vukotić Lazar i Bojana Kovačevića u Galeriji SANU u Knez Mihajlovoj traje do 14. avgusta 2022.
Fotografije M. Sikošek
[1] Iz knjige Jovana Krunića „Beograd imajući biti“, 1998.
[2] Iz pisma Nikole Dobrovića bratu Petru Dobroviću