MILAN IGNJATOVIĆ

Naslov priče o izložbi Milana Ignjatovića u galeriji Singidunum u Beogradu, mogao bi biti i ‘Zadovoljstvo stvaranja’. Stvaranja likovnog, stvaranja muzičkog, stvaranja ljudi, stvaranja duha života, stvaranja širokih pogleda i otvorenog uma… Likovni i muzički stvaralac (duo Moderato), a pre svega svim srcem likovni pedagog nosi u sebi radost stvaralaštva, radost življenja, zadovoljstvo prenošenja znanja i obogaćivanja malih ljudi. Dijalog proistekao iz monologa njegovo je bogatstvo.

Naizgled sve ovo zvuči patetično i preterano, no kada razgovarate sa gospodinom Ignjatovićem posmatrajući grafičke listove na izložbi ‘Monolog 2’ narečene konstatacije same se nameću.

LEPOTA ŽIVOTA: U tekstovima o ovoj izložbi kaže se da vi u stvari vodite monolog, odnosno da kroz svoje grafičke listove izražavate ono što mislite/osećate, a ostavljate publici da to doživi. Da parafraziram ‘Umetnost je u oku posmatrača’, da li smatrate da je ovo ipak neki dijalog bez reči? Dijalog osećanja.

MILAN IGNJATOVIĆ: Da, na kraju tog monologa kada se čovek ispriča sam sa sobom i kada izađe na kraj sa svojim asocijacijama i doživljajima u tišini svog ateljea, i kada ih pretoči u tu likovnu formu, ovoga puta u grafičku likovnu formu, na kraju se to pretvara u dijalog. Pravi dijalog sa publikom.

Da li je obavezno neko predznanje, informisanje da bi se vodio dijalog sa vašim Monologom?

Publika nije uvek nužno obavezna da poznaje umetnika, da zna ponešto o njemu, ali je mnogo važnije ono što ona vidi i što ona protumači. Naravno da su uvek potrebne male informacije, mali putokazi da bi se došlo do nečega, ali ni to nije nužno. Siguran sam da jedno umetničko delo ako je dobro u sebi sadrži neophodne informacije koje svaki, pa i likovno polu pismen, čovek može da razume. Naše vizuelno opažanje, oko je jako moćno. To je poirgravanje između umetnika i onoga što on hoće da kaže i  publike koja to može razumeti na ovaj ili na onaj način i treba im putstiti tu slobodu. To je prosto zakon umetnosti. Ko prolazi ovih dana kroz ovu izložbu ja ne znam i to je znaimljivo jer će svako ponesti nešto. To je suština.

Ovo je izložba linoreza, linorez tehnika sama po sebi je ekspresivna, da li je ta činjenica pomoglo u izražavanju, prenošenju monologa sa svim lepim i teškim? Da li se možda nesvesno i bira tehnika kojom se prenosi?

Ovoga puta ne.  Inače sam po obrazovanju likovni pedagog. U mojoj školi ‘Svetozar Miletić’ u Zemunu, gde već dugo radim (30 skoro godina),  imam za zadatak da opismenim moje đake i prvo što uradim od grafičkih veština jeste taj linorez koji je dostupan i jeftin i pristupačan deci. Lak je za rad, za obradu same ploče.

Ovoga puta sam ja pokušao na neki način da im pokažem primerom kako kao njihov profesor doživljavam tu tehniku i kako izgleda ono sve što pričam na delu. Oni će doći ovde u galeriju, posetiće izložbu za vreme Noći muzeja. Biće mi veliko zadovoljstvo i veliko priznanje ako se to njima dopadne.

Linorez je, koliko sam shvatila, vama drag kao tehnika?

Linorez je jedna lepa, klasična tehnika, zamenila je drvorez, jer se pojavila plastika pre reda sto godina, ta ploča je zgodna za izražavanje, zgodna za obradu i jeftinija je od drveta koje se teško nalazi i teško obrađuje, a efekti i poruke su snažne. Nekako ubedljivi i upečatljivi. Bar što se mene tiče, meni je omiljena. Sećam se i mog profesora Stevana Stojanovića, koji je mene učio linorez i to mi je najdraža tehnika.

Među portretima, koji čine većinu izloženih grafika, pažnju privlači jedan ‘Petao’, otkud on u ovom monologu?

Kao što ste primetili ovde su skoro sve portreti, to je taj monolog u kome sam ja vodio dijalog sa tim mojim zamišljenim likovima, nekim slavnim, nekim izmišljenim, nekim događajima koji su me pratili. E ovde se nalazi i taj jedan Petao, taj petao je u stvati moja asocijacija i uspomena na mog profesora Stevana Stojanovića, jer sam ja prvi moj linorez napravio u školi i to je baš bio petao.

U svojim razmišljanjima sam se toga setio, nemam taj prvi otisak, iako ga je profesor dugo čuvao u kabinetu, on je sada pokojni, jedan izuzetan slikar koji je mene uvukao u čitav taj svet. Sada bih jako voleo da uporedim tog mog petla kada sam bio peti/šesti razred sa ovim koji je nastao u poslednjih godinu dana.

Kad pomenusmo predznanje…

Tačno tako, eto na primer to za Petla ne mora da se zna, a meni se ipak čini da je on ovde zparavo ‘zvezda večeri’.

Nadam se da će neki od vaši đaka poneti takve uspomene i sećati se vas kao i vi vašeg profesora…

Kako da ne, ja već imam armiju dizajnera, likovnih umetnika, na akademijama, neki su čak u Americi postali dobri dizajneri, tako da sam jako ponosan. Nisam vodio statistiku, ali mi se javljaju, pozdravljaju me, odlazim na njihove izložbe, na otvaranja i naravno kao i moj profesor koji je došao na moju izložbu ranijih godina i podržavao me kada sam posato član ULUSA i bio zadovoljan mnome kao što sam ja zadovoljan učenicima koji su nastavili tim putem.

Ulažete puno truda i ljubavi u pedagoški poziv, to se prosto oseća u razgovoru sa vama. Vredi li?

Po meni vredi. Uostalom ja imam jednu lepu organizaciju koja se zove DELIS (Dečji likovni salon), organizujemo takmičenje dece iz osnovnih škola u oblasti likovnih umetnosti. Izlažu u galeriji Stara Kapetanija. To je nukleus gde počinje sve. Gajim već 25,6 godina tu manifestaciju i ponosan sam malo na nju da je toliko dugo opstala. To što đaci izlažu u pravoj zvaničnoj galeriji to je njima ozbiljan podstrek. To moja misija kao likovnog pedagoga. No, trudim se da svake dve godine i ja imam neku izložbu, da pokažem priemerom.

Izložba u galeriji Singidunum nosi naziv ‘Monolog 2’ što znači da je bio i ‘Monolog 1’?

Izložba ‘Monolog 1’ je prošle godine bila u kući Đure Jakšića, izložene su bile grafike, kao i sada u linorezu, neke se ponavljaju, tada su bile sve crno/bele, bez traga boje. Onda se desilo nešto čudno. Kada sam ponovo štampao te printove, pokušao sam da uvedem nekako boju, da vidim kako će ta boja sada da reaguje. To mi se mnogo dopalo. Kao umetnik živim u ovom vremenu poslednjih 20 godina u jednoj zemlji u kojoj nema boja. Nekako mi je sve crno/belo, sivo, pa sam na neki način pokušao da tu boju makar na silu postavim ne bi li izazvao reakciju da te boje stvarno u naše živote i uđu. Na neki način ko dodole koje igraju da donesu kišu, tako se ja ko dodola osećam prizivam te boje ne bi li one stvarno zaživele u našoj sredini.

Zašto ste se odlučili da baš kroz monolog uspostavljate dijalog?

Umetničko delo mora da ima sadržaj svog vremena, umetnik mora da ga skameni i da ga ubaci u svoje umetničko delo, jer vi morate prepoznati da je ovo 2017. godina po jednom umetničkom delu, kao što prepoznajete da je renesansa ili modernizam, tako delo mora da uhvati i nešto kaže o tom vremenu.

Ovo je za mene vreme monologa. U dijalogu samo malo neprijatni i vulgarni i banalni, zato ostaje ta tišina monologa, gde umetnik može zaista na miru da sredi svoja razmišljanja, svoju filozofiju da postavi na svoje mesto, da se sam izbori za sebe. Iako je danas, naizgled, sve u komunikaciji kroz elektronske medije, toliko smo svi on-line, ali nisam siguran da nam komunikacija dobro ide. To je ono što je mene ponukalo da ovo nazovem Monologom. Upravo zato što u toj komunikaciji škripimo. Ono gde je naše pravo utočište, gde smo mi kao umetnici i kao ljudi sigurni to je upravo kada si sam sa sobom i kada imaš neku svoju priču i kada želiš nešto da kažeš to jedino tako možeš da uradiš.

Ponovo ja, zašto ipak grafika a ne slika?

Grafika je kao likovna veština magična, neobična, što kaže jedna moja prijateljica ‘to je jedna posebna vrsta inteligencije’, ona je prilično jednostavna, jaka, moćna, a malo je imam osećaj nekako u drugom planu ili u trećem planu. Jedno vreme je bila moderna 70-tih, 80-tih godina XX veka, bila je jaka grafička scena u bivšoj Jugoslaviji, e onda se nešto poremetilo. Možda zato što je grafika jako zahtevna, ne dozvoljava skretanje pažnje, znate boja na slici hoće da prevari, da malo slaže, na grafici se odmah vidi da li je dobra ili nije dobra. Nema nikakvih zabuna.

Grafika zahteva liniju i crtež?

Da, baš tako. Onda to urezivanje u ploču, sam postupak prenošenja sa skice na ploču linuleuma ili bakra, to je kao da umetnik urezuje svoje rane u sve to, pravi neki žig, pravi neki otisak i kada se otisne ima neku potpunu drugačiju formu, ima neki novi izraz, neku novu priču. Jedna linija kada se nacrta nije ista kada se odštampa. Na toj ploči kada je urežete to je kao onaj praistorijski čovek koji je nešto na kamenju kelsao, pisao…

Nije neuobičajen spoj likovnosti i muzike, a vi se bavite i muzikom, koliko jedno drugo nadopunjuje ili olakšava?

Moj prijatelj Željko Đurović, slikar i grafičar, prošle godine je otvarao moju izložbu i rekao je ‘ako mislite da tu nema muzike prevarili ste se, toliko ima ritma i muzike i melodije u ovim grafikama’. Moja muzika je drugi deo mog života kojem sam se ja jako posvetio.

Ima veze, jako, na izložbi je i kompozicija koja se zove Melod i ja. Nema tu baš puno razlike i u grafici postoji kompozicija, postoji tempo, postoji ritam i odnosi boja, postoji ambijent, meni je to nekako slično. Nisam mogao da se odvojim ni od muzike ni od slikarstva, to bi bilo kao kada bi me neko pitao koju ruku da mi uzme.

Duo Moderato je dosta poznat u muzičkom svetu i ja sam deo svog života posvetio njemu. Možda bi do sada trebalo da imam mnogo više izložbi, ali odlučio sam da onaj tempo mog života koji ja pratim da bih izrazio ono što hoću mora tako.

Ne krijem svoje zadovoljstvo ovo izložbom, mojom muzikom… Sve što sam do sada radio jeste možda malo minimalistički, možda je tiho, nije tako glasno i nije tako bučno, ali ja sam takav čovek i prosto ne mogu drugačije da funkcionišem.

Da bi nešto bilo snažno i glasno ne mora da bude bučno.

Do srede 24. maja imaćete priliku da u galeriji Singidunum u Knez Mihajlovoj ulici, pogledate ovu izlžbu snažnog ‘Monologa 2’ s kojom ćete voditi ozbiljan dijalog u potpunoj tišini koja ječi.

Fotografije – Majda Sikošek