Beogradske vedete i vedute

Serijal Beogradske vedete i vedute u ovom nastavku pripoveda priču o jednoj izuzetnoj ženi, hrabroj, jakoj, istrajnoj, talentovanoj, ženi vizionaru. Ženi koja je tipična predstavnica više građanske klase prve polovine XX veka, a opet ženi koja je samouvereno iskoračila iz ‘zadate’ uloge kako bi izbavila porodicu iz nevolje.

Kroz razgovor sa mr Bojanom Popović, muzejskom savetnicom u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu upoznajte Katarinu Mladenović.

LEPOTA ŽIVOTA: Kako se Katarina Mladenović našla u svetu mode i modnih, danas bi rekli, dizajnera?

Za razliku od drugih koji se bave modom u Beogradu 20-tih godina Katarina Mladenović ne pripada grupi onih osoba koje su od mladosti usmerene na buduću profesiju. Onih koji su se školovali da budu krojači i krojačice, pa su od malena bili prvo šegrti pa sve redom, da bi na kraju ostvarili zaista izuzezne karijere kakvu je na primer ostvarila Rebeka Jakovljević Amodaj.

Katarina je zaista jedna posebna pojava. Zašto? Zato što je rođena (1887. godine) i odrasla u jednoj izuzetno bogatoj porodici, porodici Blagojevića iz Gloubca. Ona nije trebalo da bude školovana da bi radila.

Kada to kažem važno je da razmišljamo o vremenu i kontekstu. Ona je dakle, trebalo da stekne obrazovanje da bi bila jedna dobro obrazovana žena koja će imponovati svom budućem mužu, pored bogatstva koje će doneti kroz miraz, doneće i svoje obrazovanje, svoje poznavanje jezika, svoje sviranje klavira – što je sve bilo uobičajeno za devojke tog sloja.

Znači da je stekla obrazovanje kakvo je pripadalo pripadnicama njenog društvenog staleža?

Tako je. Školovana je u jednom ženskom zavodu u Trun Severinu, gde su se školovale mnoge devojčice iz bogatih kuća iz tog kraja Srbije. Tamo je naučila jezike, naučila je da šije i možda najvažnije naučila je da bude otvorena prema svetu kojim je okružena.

Udala se, prema današnjim standardima, veoma mlada sa 17 godina…

Danas nam to izgleda nekako prerano, no u to vreme je bilo uobičajeno. Udala se za Ljubomira Mladenovića.

Sam početak braka je naoveštavao kako će njihov život izgledati kasnije…

Tako nekako. Ljubomir Mladenović je na samom početku njihovog braka, 1906/07, vreme kada očekuju svoje prvo dete (najstarijeg sina) dobiti priliku i stipendiju za doktorske studije u Drezdenu.

Ljubomir se bavi studijama, a Katarina?

Dok je čekala to svoje prvo dete i dok je Ljubomir završavao doktorske studije, ona je posećivala razne kulturne događaje. Kao žena koja je osetila da ima druge, umetničke talente, pohađala je različite slikarske škole. Ne možemo tačno da znamo koja je to slikarska škola u Drezdenu bila. Porodica na primer kaže da je pohađala kurseve na Drezdenskoj likovnoj akademiji, što je moguće jer se u to vreme, do tada za žene zatvorene umetničke škole, polako otvaraju i profesori drže neke od kurseva koje mogu pohađati i žene. Ne možemo tačno da kažemo šta je ona završila, ali je svakako pomoglo da ona stekne jednu sigurnost, da nauči da crta, da nauči da se služi bojama – što će videćemo postati jako značajno za njen dalji rad.

Porodica Mladenović će se nakon Prvog svetskog rata naći u nevolji?

Prvi svetski rat su preživeli nekako. Katarina je za vreme rata bila bolničarka, posle I svetskog rata kao i mnoge žene slične njoj. No, nakon rata i njima će se desiti jedan fenomen, koji je opšte evropskog i svetskog karaktera. Mnoga velika predratna bogatstva, a tu je spadalo i bogatstvo njenog oca, nestaće u raznim devalvacijama starih valuta.  To je opšte poznati fenomen, a dogodio se i Katarininoj porodici. Oni su dakle jako osiromašili i njihova pozicija nije bila ista kao pre rata.

Da zlo bude još veće Ljubomir je (tada državni službenik), procenivši da je jedna odluka Vlade koja se odnosila na stočni fond Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca, uputio jedan akt Ministarstvu poljoprivrede gde je izneo zašto smatra da Vlada pod hitno treba tu uredbu da povuče jer će i onaj jadni stočni fond koji je sačuvan biti potpuno uništen. Naravno to Ministarstvu poljoprivrede i Vladi nije bilo prijatno da čuje i Ljubomir ostaje bez posla.

Da li je to trenutak koji će od Katarine Mladenović, supruge uglednog doktora veterinarskih nauka stvoriti Katarinu Mladenović modnu dizajnerku?

Moglo bi se reći. Znači porodica je em mnogo izgubila u posleratnim devalvacijama, em Ljubomir ostaje bez zaposlenja. Tada je shvatila da je ona ta koja mora da izdržava porodicu. Već su imali više dece i trebalo je o svima njima brinuti. Tako je ona smislila da otvori modni salon.

Šta mislite odakle ideja o modnom salonu?

Kao i sve žene toga doba i ona je bila naučena ručnom radu, šivenju… Bila je naučena da šije za svoju porodicu, to naravno nije morala da radi sve dok je nevolja nije naterala.

Međutim da bi ona otvorila modni salon morala je da položi krojački zanat, koji zaista ubrzano polaže i 1920. godine dobija tu diplomu i mogućnost da otvori svoj sopstveni modni salon, što će i uraditi. Imala sam sreće da u Arhivu grada Beograda nađem njenu diplomu i podatke o, kako se to kaže, protokolisanju njenog modnog salona koji je otovorila 1921. godine u ulici Prote Mateje. Na žalost ne znam tačno koji broj.

Od neke ušteđevine je uspela da kupi dobre mašine,  jer je znala da bez dobrih mašina nema dobrog rada. Kupila je najsavremenije mašine za šivenje, mašinski vez i što je najvažnije za plisiranje koje je upravo bilo ušlo u modu.

Kako se i kada Katarina nametnula beogradskoj javnosti?

Vrlo brzo se nametnula publici u Beogradu, ali trenutak kada ona na velika vrata ulazi u beogradsku javnost je 1923. godina kada je napravila izložbu svojih modela u Ženskom klubu. Tog trenutka ušla je u vidokrug beogradske štampe, koja je posle Prvog svetskog rata pokazivala izuzetno interesovanje za praćenje modnih zbivanja kako u Parizu, koji je bio apsolutni centar, tako isto i u Beogradu.

Da li je u to vreme bilo uobičajeno da modne krojačice (kako su ih tada zvali) organizuju predstavljanje svojih radova kroz izložbe?

Ne, ni slučajno. Katarina Mladenović je bila prva modna krojačica koja je imala izložbu svojih modela. Štampa je to propratila naslovima poput ‘Beograd stvara svoju modu’.

Zašto? Zato što je Katarina kao žena velikog talenta i obrazovanja i velike slobode koju je dobila kroz to obrazovanje, nije bukvalno kopirala modni Pariz, što su radile sve najbolje modne krojačice tokom 20-tih godina u Beogradu. One apsolutno kopiraju Pariz i vi kada ih pitate šta ima novo, one kažu ‘ne mogu ništa da ti kažem dok se ne vratim iz Pariza’.

Za razliku od njih Katarina je bila jedna samosvojna žena koja je znala da Pariz daje jednu osnovnu liniju, a da je zapravo njena mašta i spretnost njen kvalitet i da će kroz to dobiti svoju autentičnost i svoju mušteriju. To je apsolutno savremen način shvatanja, a to je zato što je ona potekla iz drugog okruženja iz drugačijeg obrazovanja.

Zašto su novinari govorili o ‘Beogradu koji stvara svoju modu’?

Zato što Katarina oslikava svoje tkanine, što je u Beogradu do tada neviđeno. Kupovala je tkanine koje je onda sama oslikavala tehnikom koju je sama osmilslila 1923. a već 1924. ju je i patentirala.

Katarina je oslikavala tkanine motivima koje je sama osmislila. Ti motivi su bili inspirisani pre svega našim etno nasleđem, pre svega pirotskim ćilimima, ali i mnogim drugim egzotičnim tkaninama.

Da li je Katarina po tome bila unikatna u svetu mode?

Ne, po tome nije bila ništa specijalna. Bilo je to specijalno za našu sredinu ali u kontekstu modnih zbivanja u Evropi, pre svega u Parizu a onda i drugde, bilo je podsticajno da vi vašu narodnu tradiciju osavremenite i da te elemente, pre svega je reč o ornamentici, osavremenite i prenesete/transponujete u vašu kreaciju.

To je jedan od modela koji je čitav svet radio. Tako je Pol Poare, koji je u francusku visoku modu zapravo uveo stilizaciju ornamentike uveo i nas, slovenske  narode. Pol Poare je 1925/26. napravio jedan model inspirisan srpskim ornamentima koji se zvao Srpkinja.

Sve to je Katarina znala, jer je odlično poznavala evropsku modnu scenu. Poznajući kulturnu i modnu evropsku scenu pomislila je zašto bih ja kopirala kada mogu da uzmem na primer pirotski ćilim (koji inače parižani i Francuzi veoma cene).

I tako je naša Katarina Mladenović požnjela ogroman uspeh. Mnogi su pisali o tome i tako je uspevala da dobije još više mušterija i da prehrani porodicu u krizi.

Taman kada se ponadala…

Dogodilo se da je neko upao u salon i da su sve te skupe mašine bile ukradene i odnete i ona jednostavno više nije znala kako dalje.

Ovo znam jer imam sreće da poznajem njenu praunuku, a imala sam prilike da upoznam i njenu ćerku Dušicu udatu Mitić i unuku gospođu Drinku.  Jedna od porodičnih priča kaže da je neka od njenih radnica, koja je radila na mašinama imala ljubavnika i to policajca. Svesni da je njen muž van državne milosti i da su izloženi svakoj vrsti državnog pritiska i bez zaštite, provalili su noću i odneli mašine, a Katarina se odjednom našla bez sredstava za rad.

Logičan korak bio je put u Pariz?

Pošto je bila izuzetno preduzimljiva žena, shvatila je da u Beogradu više ne može da radi, da je više niko ne može zaštititi. Ona odlazi, vodeći svoju najmlađu ćerku gospođu Dušicu. Dakle Katarina je spakovala kofere i otišla u Pariz, vodeći sa sobom najmlađu ćerku koja još uvek nije mogla da se stara sama o sebi, i povela je Sofiju (čije prezime na žalost ne znam) njenu divnu saradnica u beogradskom salonu.

Kako je naglo u Pariz otišla tako se naglo iz njega i vratila…

U Parizu će ostati od 1924. do 1928. godine kada će se vratiti u Beograd jer će njen muž ponovo dobiti državnu službu. Ona će tada krenuti da prati muža na njegovim službovanjima od Subotice, preko Kruševca i Vrnjačke banje i više se nikada neće baviti modom u smislu okrenutoj ka javnosti.

Iako srazmerno kratak njen pariski period je jako znaimljiv?

Veoma zanimljiv, ali i period koji jasno oslikava njen talenat, sposobnost, preduzimljivost, preduzetnički duh i naravno istrajnost, hrabrost i jačinu.

U Parizu je prvo jako teško živela zato što nije mogla da dobije posao. Pariz je centar sveta u tom trenutku, pre svega modnog. Svi jure u Pariz.

Princip velikih modnih kuća u to vreme je bio da za njih rade mnogi anonimni kreatori. Mnogi dolaze u modne kuće noseći kofere pune svojih uzoraka, svojih modela, tašni, cipela… Ako imate sreće i uopšte priliku da otovorite taj svoj kofer i neko iz te modne kuće vidi njegov sadržaj i to se nekome dopadne onda vas polako angažuju. Otkupe vam prvo jedan model , pa drugi, pa treći, ali nikada vaše ime. To je pravilo koje je dugo važilo.

Ni Katarinini put nije drugačiji?

Upravo tako i Katarina obilazi te mnoge modne kuće, međutim nema šanse ni da otvori kofer. Treba reći da je to vreme kada puno ruskih izbeglica stiže u Pariz i mnogi od njih se uključuju u tu modnu industriju. Neki od njih i kao lepi portiri ili čuvari, oni koji sprovode mušterije. I tako jednog dana, kao i u svakoj uzbudljivoj priči, jedan od tih Rusa (to opet znam iz porodičnih priča) koji je stalno sreće kada dolazi u pokušajima da pokaže sadržinu svog kofera, sažali se i pita je da li može da je posavetuje kako se to radi. Očajna Katarina prihvata bilo kakav savet. Njegov je bio jednostavan i efikasan: ‘Kada neko izađe iz kancelarije i kaže vam da je za danas završeno i da dođete drugi dan da im pokažete to što imate, vi se slučajno sapletite i slučajno otovorite taj vaš kofer. Kada oni vide njegov sadržaj i ako im se dopadne pozvaće vas odmah da vide to što nudite.’

Tako je i bilo. Kada je jedna od službenica u  modnoj kući, tada jednoj od najvećih, Retvern rekla Katarini da dođe sledeći dan ona je kao slučajno nogom zakačila već u napred otvoren kofer iz koga su poletele na sve strane te njene divne haljine oslikane njenom rukom sa neobičnim uzorcima i novim tehnikama. Ta žena zatečena onim što je videla pozvala ju je u kancelariju da vide čega sve ima u koferu. Naša Katarina, koja je bila veoma spretna žena i u rukama i na priči i u predstavljanju, a govorila je i mnoge jezike, polako postaje saradnica moden kuće Redfern.

Ime Redfern nam danas mnogo ne znači…

Da biste shvatili koja je to modna kuća, treba reći da je Redfern stvarao pojam visoke mode još u XIX veku. Imali su svoje ekspoziture u Londonu, Parizu, Njujorku i Buenos Airesu. Oni su inače bili vrlo konvencionalni , nisu bili oni avangardni koji su stvarali modu 20-tih godina ali su imali izuzetan renome i bili su omiljeni među vladarskim kućama. Pa su tako i kraljica Marija i knjeginja Olga bile mušterije modne kuće Redfern.

Porodična prepiska iz tog ‘pariskog perioda’ otkriva puno ne samo o njenom radu i mukama već i o načinu na koji su stvari funkcionisale u modnoj industriji toga doba?

Zahvaljujući porodičnoj prepisci znamo da su njene haljine/njeni modeli prvo bili otkupljivani za potrebe filijala Redfern  u Njujorku, Londonu, Buenos Airesu. Tek kada se pokazalo da su ti modeli dobro prihvaćeni u tim filijalama onda počinje da radi i za samu modnu kuću u Parizu.

Kud je jedna modna kuća tu je i druga…

Kada vas angažuje jedna kuća, lako onda počnete da radite i za druge. Tako Katarina Mladenović počinje da radi za Martu Penšar. Marta Penšar danas spada u one zaboravljene velike modne kuće koje su imale izuzetno prestižnu klijentelu, ali koje danas kada proučavamo istoriju mode nam ne govore mnogo. Međutim kada gledamo čuvene časopise iz tog vremena, poput Femine ili Voga, shvatite da je Marta Penšar imala ogromne oglase i da se non stop oglašavala u tim prestižnim časopisima. Tako onda shvatite da je Katarina radeći za Martu Penšar zapravo radila za englesku kraljevsku kuću, za Meksikance.

Zanimljivo je, a to znamo iz njenih pisama koje šalje porodici, da su žene iz španske kraljevske porodice naročito volele njene modele. Tako, iako se njeno ime nije pojavljivalo, njene modele su nosile neke od najvažnijih predstavnica evropskog aristokratskog kruga.

Radeći u Parizu Katarina nije zaboravila svoju beogradsku klijentelu?

Iz Pariza je za njih slala oslikane ešarpe, oslikane haljine, suncobrane. Inače ti suncobrani oslikani njenom majstorskom rukom i tehnikom, koju je sećate se, sama izmislila, bili su jedan od dragulja u njenom radu za kuću Redfern.

Godina 1926. bila je za nju veoma uspešna?

Da, već 1926. godine, nepune dve godine po dolasku, bila je u prilici da zakupi jedan ogroman stan, divno opremljen, po rečima njene ćerke Dušice; gde su ona, njena pomoćnica Sofija i veliki broj ljudi koje je u tom trenutku zapošljavala izvodili sve njene porudžbine. U tom trenutku, piše svom suprugu, ona radi za 15 velikih pariskih modnih kuća.

Ali ni to nije sve?

Uprokos velikom poslu za tih petnaest modnih kuća ona pokušava da razvije posao i za sebe. Stanuje u Rimskoj ulici i otvara svoj modni atelje. To je tada bilo rasprostranjeno u Parizu. Otvarali su ih i poznati umetnici, ali evo i da kažemo anonimne dame poput Katarine Mladenović.

Koliko je bila vizionar u načinu promovisanja vidi se i po tome što je kada je otvarala svoj modni atelje ponovo priredila jednu veliku izložbu sa 30-tak modela. Podigla je kredit da bi sve to mogla da izvede jer je trebalo nabaviti te izuzetno kvalitetne materijale i sve ostalo. Tako radi sve do 1928. godine kada se vraća u Beograd.

Kada pričamo i nabrajamo šta je sve ona to uradila ne možemo baš da steknemo utisak koliko je njen uspeh zapravo bio realan?

Kako bi shvatili koliko je taj njen uspeh bio realan treba napomenuti da je 1925. godine kada je u Parizu održana izuzetno značajna Međunardona izložba savremene dekorativne i industrijske umetnosti (odakle je i izveden naziv za stil koji se tada rodio – Art Deco – prim. LŽ) čiji je veliki deo bio posvećen modi što je opet i pomoglo da se Pariz učvrsti kao modni diktator, Katarina dobila poziv da učestvuje sa svojim modelima i radom u paviljonu Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Što pokazuje da su naši predstavnici u Parizu znali za njen rad.

Šta ona o tom pozivu piše suprugu?

O tom pozivu Katarina piše svom suprugu i brine se koliko će joj trebati para. Uostalom sva ta njihova pisma međusobna su toliko opterećena novcem,  jer nije lako bilo. Govori o tome kako ima jako malo vremena, svega dva meseca za pripreme. Uspeva u svemu i radi ono što najbolje zna, pravi modele i oslikava ih svojom karakterističnom tehnikom i uzorcima. Bila je inače sjajan kolorista i jako je volela jarke boje.

Šta je izložila na toj izložbi?

Za paviljon Kraljevine SHS na velikoj pariskoj izložbi ona oslikava jednu maramicu, jastuk, veliki dekorativni pano  i jednu haljinu – na žalost ništa od toga nije sačuvano i ne znamo kako je izgledalo.

Da li je slučajno odabrala da izloži jastuk i dekorativni pano?

To što je Katarina izložila oslikani jastuk i dekorativni pano, pokazivalo je njenu ambiciju. U trenutku kada se 1928. bliži njen nagli povratak za Beograd ona je planirala da razvije posao. U smislu da nije sada dovoljno da se bavimo samo modom i šijemo za mnoge ljude, već treba proširiti posao. Takvo razmišljanje je tipično za profesije na najvišem nivou – planirala je da počne da se bavi uređivanjem enterijera. Što je bilo jako moderano i jako otvoreno za ženske stvaraoce.

Možda bi bilo zanimljivo da u ovom trenutku spomenemo nešto što Katarinu Mladenović prikazuje kao vrlo visprenu poslovnu ženu, kao nekoga ko je, današnjom terminologijom rečeno, pronašao svoju tržišnu nišu

 Kako da ne. Treba reći da je veliki deo njene tadašnje zarade dolazio od toga što je šila za klijentelu sa fizičkim nedostacima, za ljude sa invaliditetom. Umela je prosto savršeno da svojim modelima prikrije njihove nedostatke i oni su to cenili.

Kako smo već navikli u životnoj priči naše današnje beogradske vedete taman kada se sve smesti i dođe vreme za sledeći korak…

Međutim, upravo kada je bila na tom nekom poslovnom vrhuncu njen muž dobija službu i ona se vraća u Beograd.

Dolazi trenutka kada se završava njen iskorak u poslovni svet i ona se vraća životu za koji je zapravo očekivala da će voditi…

Njen dalji život je takođe bio zanimljiv i tipičan za žene iz tih viših društvenih slojeva. Što znači, kada smo namirili porodičnu situaciju, koja je ipak bila donekle skromna, a žene državnih službenika nisu ni mogle da rade, naša Katarina se posvetila humanitarnom radu. Pogotovu tokom Drugog svetskog rata. Porodica se zatekla u Kruševcu kada je započela okupacija. U jednom trenutku Katarina Mladenović je postala predsednica Ženskog hrišćanskog pokreta.

To je bio pokret koji je postojao u mnogim gradovima u Srbiji i trebalo je da brine o ratnoj siročadi i ljudima koji su ostali bez igde ičega. Katarina je u okviru tog Pokreta osnovala Dečje hranilište, kako se to onda zvalo, čiji je zadatak bio da obezbedi obroke za ratnu siročad.

Njena kreativnost i maštovitost su joj pomogle i u ovom poslu…

Njena umetnička crta i inventivnost su i tu dolazile do izražaja. Da bi prikupila neophodna sredstva za funkcionisanje hranilišta ona je uzimala sve što joj je došlo pod ruku u kući, oslikavala i organizovala lutrije na kojima su to bili pokloni, a prikupljen novac korišćen je za rad hranilišta.

Još jedan detalj iz njenog  umetničkog života je jako zanimljiv

Vrlo je zanimljivo i nije tipično za nekoga ko je bila vlasnica modnog salona u Beogradu, da je ona nakon Drugog svetskog rata postala članica ULUS-a. Na osnovu čega je ona postala članica ULUS-a? Pravila je lutke, pravila im glave od kaučuka, oslikavala ih, šila je i oblačila ih u narodne nošnje. Na osnovu toga je ULUS nju prihvatio iako nije bila slikarka i nije imala slika koje bi je uvele u društvo odabranih.

Katarina Mladenović je preminula 1953. godine u Vrnjačkoj Banji. Bila je tipična predstavnica više građanske klase u Beogradu, kojoj je moda zapravo u jednom trenutku bila izlaz iz finansijskih problema. Nju je život na to naterao, a nije moda bila njen svestan izbora buduće profesije. Ona je samo mogla da proceni da je to ono čime može da se bavi i da joj je moda pomogla da izdržava porodicu, ali je u tome bila jako dobra i postigla je odlične rezultate.

Kroz život Katarine Mladenović oslikavaju se društvene promene i promene u odnosima polova na početku i u prvoj polovini XX veka. Njen odnos sa mužem Ljubomirom Mladenovićem više je partnerski, u savremenom smislu, nego odnos patrijarhalnih bračnih partnera. Kada je neophodno ona preuzima ulogu hranioca porodice, a Ljubomir je u tome podržava. Ostaje u Beogradu sa decom koja su u tom trenutku dovoljno odrasla da se brinu o sebi, ali ipak, ostaje sam da se stara o porodici, a ona je putuje u Pariz odakle šalje novac za tu istu porodicu.

Razmenjuju pisma, brige, razmišljanja, planiranja… Sarađuju, podržavaju jedno drugo. Kada Ljubomir dobija konačno državnu službu, nakon perioda slobodno se može reći izolacije, ona napušta svoju karijeru u usponu da bi preuzela ulogu supruge i majke porodice.

Menja se svet, menja se društvo, a sa njima i odnosi u porodicama. Dobro je što je Katarina Mladenović zaintrigirala mr Bojanu Popović. Dobro je što je mr Bojana Popović tako predano posvetila puno vremena istraživanju i saznala puno toga o Katarini Mladenović, tako da mi danas imamo s kim da pričamo i prenosimo važnu, zanimljivu i poučnu priču o životu ove tako neobično obične žene.

Fotografije današnjeg izgleda ulice Prote Mateje – Majda Sikošek

Stare fotografije ulice Prote Mateje dobijene ljubaznošću Borisa Belingara

Fotografije Katarine Mladenović i njenih modela vlasništvo Drinke Nišić (unuke Katarine Mladenović)

Naslovna fotografija Katarine Mladenović vlasništvo Drinke Nišić