Kako je započela julska avantura
Ovog leta svako malo izgovaram ’nije sve u ….. ima nečeg i u …..’, počevši od ideje vodilje za jedan projekat do konstatacije na mom letnjem proputovanju kroz Istočnu Srbiju ’nije sve u inostranstvu, ima nečeg i u Istočnoj Srbiji’. Sada, nakon julske avanture po Istočnoj Srbiji, slobodno mogu reći: nije da ima nečega, nego ima puno toga. Neopisivih lepota i čuda prirode, arheološki i istorijski važnih mesta, dobre atmosfere, divnih ljudi, odlične hrane, lekovitih voda, interesantnih festivala i puno, puno pozitivnih želja i napora da se potencijali koji postoje iskoriste na pravi način.
Da parafraziram stih prvog hita dive jugoslovenskog džeza Beti Đorđević ’počnimo priču iz početka’.
U januaru ove 2019. godine tokom posete Zaječaru, drugarica Darinka, zvana Daca predložila je da deo njenog godišnjeg odmora na samom početku jula provedemo zajedno krstareći Istočnom Srbijom. Divno je zazvučao taj predlog i bio je pravi omaž čoveku moga života, visokom dugokosom sredovečnom hipiku koji me od prošle godine čeka na, toplo se nadam, boljem mestu da ponovo zajedno putujemo i u našoj Zafiri krstarimo nekim sasvim drugačijim putevima.
I tako, nas dve – Njegova i moja, a sada samo moja drugarica Daca i ja prvoga jula, leta gospodnjeg 2019. krenusmo na put kroz istočni deo drage nam domovine.
Gde smo prvo bile
Neobično je bilo zauzeti Njegovo mesto za volanom i sve vreme biti ’gazdarica’ od istog, a opet bilo je divno sedeti na tom mestu i sećati se…
Prvo odredište naše julske avanture bio je Viminacijum, prvo rimski vojni logor, a kasnije i čitav veliki grad. Meni nije bio prvi put da posećujem ovaj arheološki park, ali mojoj saputnici jeste. Uostalom, prošlo je dobrih pet godina od kada sam ja tamo bila pa nije loše gradivo obnoviti.
O Viminacijumu neću dugo i mnogo, pisah već prošli put, ali ću svakako napomenuti sitnicu koja mi je promakla u prethodnom tekstu. Iskopavanja ovog nekada blistavog grada, bogatih hramova i širokih ulica započeo je prvi srpski školovani arheolog Miloje Vasić 1902-3. godine, u doba vrtoglavih godina secesije. Gde god da krenem, kud god da se okrenem neku vezu ja ću pronaći…
Diviše se savremenici ovom logoru i gradu i kada je prestao da bude prestonica provincije Gornje Mezije i o svom divljenju ostaviše zapise: „(…) U svom, doduše kratkom, životu ne videh grad na tako dobrom položaju. Tu se račvaju putevi ka zapadu, istoku i jugu Carstva. Reke su ovde široke i plovne. Dunavom bismo brzo stigli u Panoniju, Norikum, Reciju ili Dakiju. Kud ti pogled seže svuda voćnjaci, njive, šume… Ljudi se razmileli po poljima, vredno rade, reklo bi se, sve je u najboljem redu. A onda, u trenutku, kad ti pogled padne na ruševine logora Sedme Klaudijeve i razrušeni veliki Hram kapitolinske trijade, postaneš svestan nedavnih razaranja. A beše sjajan taj vojni logor! Veliki skoro kao onaj u Kastri Regini ili Veteri. Čak se i sada, izdaleka vide moćne kamene kule. A tek kakva beše Porta Praetoria! Kakvi sjajni arhitektonski ukrasi! To nigde ne videh!”[i]
Nestvarno je sići u ’donji’ svet i videti freske u grobnicama. Simbolična je šetnja od galerije na kojoj započinje priča o Viminacijumu, da bi se nastavila silaskom na prizemni nivo gde su otkriveni grobovi, da bise završila silaskom u ’podzemni’ svet. Neobično je slušati priče o sjaju gornjo mezijske prestonice, a videti samo neke male delove koji su otkopani, ispitani i spremni za nas goste iz daleke budućnosti. Sve okolo su njive ispod kojih se prostire sve ono što čini veliki i značajan vojnički logor i grad.
Nije avantura ako se ne zaluta
Kada me neko ko sa mnom putuje pita koliko ranije treba da krenemo da bismo stigli na odredište u zadatom terminu uvek dodam minimum 30 minuta, na već ozbiljno zaokruženo vreme potrebno za putovanje. Zašto? Zapitaće se mnogi. Zato što sam sklona pogrešnom skretanju u ključnom momentu. Odgovoriću ja. U početku sam se još i nervirala i sebi prebacivala kako je neverovatno da nikada, ali nikada ne pravim takve greške kada idem peške, čak i u potpuno nepoznatim gradovima, ali kada vozim… Na kraju sam shvatila da je to prosto tako i da nema razloga da se kidam zbog nečega što je konstanta, dovoljno je uračunati dodatnih pola sata.
S obzirom da do samog Viminacijuma, zaista nema baš puno šanse da se zaluta i pogrešno skrene zbog tabli sa natpisima, bio je red da prilikom odluke kuda skrenuti da bih išla u pravcu Velikog Gradišta donesem pogrešnu. Činilo se meni da nisam baš na pravome putu, a opet… Slatko neko selo kroz koje idemo. Kako je u vrelim julskim danima teško sresti nekog na putu za pomoć sam se obratila Gugl mapama (google maps) te se vratismo na početnu poziciju, da ne kažem raskrsnicu i krenusmo u pravom pravcu.
U Gradištu je takođe došlo do zabune, ovoga puta ne mojom odlukom no zbog nepostojanja znakova na putu. Uostalom, nije avantura ako se ne zaluta.
Još malo od prvog dana
Moja drugarica saputnica poželela je da obiđe Golubačku tvrđavu na našem putu prema Donjem Milanovcu, gde ćemo se smestiti i odakle ćemo ’skakutati’ po okolini pa i do Evropske unije ’otplivati’. No, na naše veliko zaprepašćenje u jeku turističke sezone tvrđava je za posetioce ponedeljkom zatvorena… Tužno. U Viminacijum se cele godine može svakoga dana osim 1. januara, a u skoro za posetioce otvorenu obnovljenu tvrđavu ne može ponedeljkom. Tako je kako je, mi smo na godišnjem odmoru i nema razloga da se nerviramo. Uostalom vozimo se očaravajućim predelima pokraj Dunava, a uskoro ćemo stići i na srpsku rivijeru.
Uz mali predah u gradu Golubcu, u parku uz Dunav i voće sa beogradske pijace stigosmo do Donjeg Milanovca i kuće “Nena i Rale”, gde ćemo noćivati narednih dana. Po divnom, a pomalo zaboravljenom, običaju uz slatko i vodu, a i kaficu u zaklonitoj bašti kuće ćaskamo, divimo se svemu i uživamo. Uskoro ćemo i do plaže i na kupanje, kako to već običaji nalažu, pa uz večericu i na spavanje, jer sutra je novi dan, a valja nam rano ustati da bi na vreme do Majdanpeka stigle…
Fotografije – M. Sikošek
[i] Preuzeto sa sajta arheološkog parka Viminacijum http://viminacium.org.rs/viminacium/istorija-grada-i-legijskog-logora/