Beogradske vedete i vedute
Vedeta iz ove priče predmet je mnogih tekstova, poneke knjige i ima se utisak da se o njoj sve zna. Možda se i zna mnogo toga, ali se na neke delove njenog života zaboravlja ili se o njima retko priča. Kako na početku svoje knjige „Kraljica Draga Obrenović“ piše Ana Stolić „Ponevši kraljevsku krunu, Draga Mašin je u svesti savremenika i u kasnijoj istoriografiji koja je ponudila objašnjenje za zaveru, surovo ubistvo kralja i kraljice i dinastijski prevrat, ispunila, mora se priznati uspešno, dobar deo praznog prostora u tumečenjima i interpretacijama učinka vladavine Obrenovića u celini.“
U pokušaju da se lik Drage Lunjevica Mašin Obrenović sagleda iz malo drugačijeg ugla u serijalu Beogradske vedete i vedute pričaćemo o onim delovima i činjenicama na koje se retko obraća pažnja.
Porodica Lunjevica iz koje je Draga potekla bila je važna i ugledna, deda Nikola sa Milošem je Drugi ustanak podigao i vodio, vojvoda bio. U doba kada je stasala za školovanje (1870-tih) bilo je već uobičajeno da devojke iz boljih kuća završavaju osnovne škole, obično u gradovima gde su rođene, u ovom slučaju Gornji Milanovac, a kasnije i Viši ženski zavod u Beogradu, poznatiji kao “Cermankin zavod”. Učila je nemački i francuski i pokazalo se da ima talenta i za jezike, ali i za pisanje. Oba ova talenta dobro će joj doći kada se našla u finansijskim nevoljama.
Tokom školovanja u „Cermankinom zavodu“ družila se, a kažu i da se zaljubila u Bogdana Popovića potonjeg profesora i akademika koji joj je pomagao sa časovima jezika i da objavi po koju priču. Iako donekle naprednih shvatanja u smislu da je sama zarađivala novac prevođenjem i pisanjem, Draga je ipak bila žena svog doba te kada je sa 17 godina završila školovanje poslušno se udala za inžinjera Svetozara Mašina kojeg su joj roditelji odabrali.
No, brak bez ljubavi sa 15 godina starijim Mašinom okončao se za svega tri godine, iznenadnom smrću Svetozarovom. Osamdesete godine XIX veka teške su bile za ženu koja je ostala bez muške ‘zaštite’, a tek za udovicu koja mora da brine o sestrama i braći! Istrajna u tome da ne bude ‘izdržavano lice’ mlada i lepa udovica svim silama pokušava da privredi radeći ono što najbolje ume – piše i prevodi. Sarađuje sa časopisima, a prevod francuskog kriminalističkog romana autora Gzavijea de Montepena „Policajka Mačje oko“ i danas se čuva u biblioteci Matice Srpske u Novom Sadu.
U to vreme, pre stupanja u službu kraljice Natalije, kako piše Vlastoje D. Aleksijević u knjizi „Savremenici i poslednici Dositeja Obradovića i Vuka Stefanovića Karadžića“ uživala je Draga ugled ‘napredne i inteligentne žene’.
Nikako se ta njena inteligencija, prodornost, ambicija i sposobnost, pa i lepota nisu uklapali u tadašnja pravila i očekivanja beogradskog društva. Udovica je morala biti smerna, tiha, neprimetna. Morala je biti nečija briga i pod nečijom zaštitom. Nije da buduća kraljica nije imala ideju o tome da se uklopi u ta očekivanja i pravila, no ju je često temperament odvlačio u drugom pravcu, nekako joj nije uvek dozvoljavao da bude baš sasvim u skladu sa očekivanjima.
Slobodna u razgovoru i druženju s muškarcima, ne zaboravimo imala je svega 20 godina kada je ostala udovica, ‘vita kao jela, lepo naraštena, zanimljiva crnooka lepotica, okretna kao veverica, živahna i mila’[1] nije mogla izbeći da je beogradska čaršija proglasi za ‘laku žensku’. Istina je da su mnogi u nju bili zaljubljeni, istina je i da je ona nekako uspela da bez očiglednih ozbiljnijih prihoda izdržava sebe i svoje sestre i braću, opet ne bi trebalo tek tako lako zaključivati da je sve to bilo vezano baš za usluge tog tipa.
Uprkos takvoj reputaciji, uz dosta snalažljivosti i preporuka Draga Mašin uspela je da postane dvorska dama kraljice Natalije i time konačno omogući dostojni položaj i izdržavanje za svoju porodicu.
Panta Lunjevica, otac Dragin, kao i većina visokih činovnika koji su bili na položajima u unutrašnjosti kupio je kuću u Beogradu, sa nadom da će se jednom u Beograd i preseliti. Tako je i bilo te se porodica 1884. godine preselila u kuću u Resavskoj ulici, za koju se na žalost nigde ne pominje tačno broj. No, nije dugo Panta Lunjevica poživeo da uživa u prestoničkom životu kao otmen čovek, jer je već 1887. preminuo.
Kako je Dragin položaj dvorske dame uticao na život porodice Lunjevica lepo opisuje Ana Stolić u knjizi „Kraljica Draga Obrenović“: ‘Draginim povratkom iz Bjarica, krajem 1897. godine, život porodice se vidno promenio. Lunjevice su iz skromnog stana u Brankovoj ulici (broj 22 – prim. LŽ), kod Varoš kapije, jer je porodična kuća bila prodata, preselile u novi dom na uglu Zorine i Svetosavske ulice, a potom je te godine usledila još jedna selidba, ovog puta u reprezentativnu kuću na uglu Krunske i Resavske ulice (Krunska broj 16, na mestu gde se danas nalazi amasada kraljevine Belgije – prim. LŽ). Od tog trenutka započelo je razmeštanje Dragine braće i sestara po boljim školama, slanje na usavršavanja u inostranstvo a celokupan boljitak porodice zavisio je od ljubaničke veze Drage sa mladim kraljem Aleksandrom.’
Tako je Draga od dvorske dame 1900. godine postala kraljica Srbije, i to na žalost jedna od ne baš voljenih i cenjenih. Za svega tri godine njen život, zajedno sa kraljevim, okončaće se surovo i time će se okončati i vladavina dinastije Obrenović.
Svoj kratak kraljevski život poslednji vladari dinastije Obrenović provešće u Starom konaku ili Simićevoj kući, koja se oslanjala na ono zdanje koje danas znamo kao Stari dvor. Ne zaboravimo da je Simićeva kuća bila tada na periferiji ‘daleko iza Terazija’ na mestu gde su negda bile močvare.
Godinu dana po kralje-ubistvu, 1904. kralj Petar I naredio je da se Sari konak sruši i od tada između Novog dvora, danas Predsedništva Republike Srbije, i Starog dvora, danas Skupštine grada Beograda, nalazi se parkić sa fontanom.
Ceo taj takozvani ‘dvorski kompleks’ nekada je bio gusto naseljen, raznim zgradama uključujući i zgradu Maršalata. Ratovi i različita pojmanja ispraznili su prostor i danas je on oivičen predivnim parkom i sačuvanim zgradama dva dvora.
Pisaće se i pričaće se o Dragi Lunjevica Mašin Obrenović još dugo i puno, ozbiljno je njeno mesto u istoriji ove zemlje. Lomiće se koplja obrenovićevaca i karađorđevaca u godinama i vekovima koji dolaze i neosporno je da će lebdeti ‘šta ako’ i ‘šta da nije’ uvek negde oko tih razmirica, no ne treba prenebregnuti ni ćinjenicu da je kraljica Draga Obrenović uprokos svemu ipak utirala put svim onim ženama koje nisu bile spremne da se predaju i prepuste sudbini.
Zanimljivost: svega pedesetak metara ispod ugla na kojem se nekada nalazila kuća u kojoj je živela porodica Lunjevica i buduća kraljica Draga, u Resavskoj ulici broj 25 1907. godine kuću je za svoju porodicu sagradio Petar Pera Velimirović, državni savetnik, ministar građevina i nekoliko puta predsednik vlade kraljevine Srbije. Zašto je to zanimljivo, zato što je Pera Velimirović bio među onima koji su zaveru skovali, sproveli u delo, a on je lično otišao po budućeg kralja Petra I Karađorđevića da ga u zemlju dovede. U porodici, u čijem je vlasništvu kuća bila do 2006. godine pričalo se da ju je projektovao Jovan Ilkić. Za tu tvrdnju na žalost nema dokaza, mada bi po stilu mogla biti njegovo delo, ali možda i delo nekog od arhitekata iz njegovog velikog arhitektonskog biroa.
Neizmernu zahvalnost i ovaj put dugujem gospodinu Borisu Belingaru koji je posvetio poprilično vremena da iskopa podatke i fotografije o kući u Krunskoj broj 16 i Brankovoj 22, a onda je ljubazno te podatke ustupio sajtu Lepota života za ovaj tekst.
Literatura
Ana Stolić, Kraljica Draga Obrenović, Zavod za udžbenike Beograd, Beograd 2009.
Savremenici i poslednici Dositeja Obradovića i Vuka Stefanovića Karadžića sakupio, obradio i sredio Vlastoje D. Aleksijević (1911–1969); Šesta sveska: slovo M; Dostupno na: http://digitalna.nb.rs/wb/NBS/Katalozi_i_bibliografije/P_425/P_425_06#page/0/mode/1up
Fotografije kraljice Drage preuzete sa interneta.
Fotografije današnjeg izgleda dvorova i ugla Krunske i Resavske – Majda Sikošek
Fotografije Starog konaka (Simićeve kuće) iz filma preuzetog sa YouTube kanala Lazar N.
[1] Savremenici i poslednici Dositeja Obradovića i Vuka Stefanovića Karadžića sakupio, obradio i sredio Vlastoje D. Aleksijević