Beogradske vedete i vedute
Mnoge su vedete delovi istorijske slagalice ovoga grada. Neke su ga oplemenjivale svojim radom u raznim udruženjima i društvima na dobrobit njegovih stanovnika. Neke su postizale izuzetne naučne, umetničke, letačke… i ine visine. Opet neke su ga gradile i stvarale prepoznatljiva zdanja koja nas i danas podsećaju na vredne, istrajne i uspešne pionirke. O nekim graditeljkama sam već pisala u ovom serijalu, danas o jednoj kojoj se ime zna, zna se ko joj je bio muž, zna se za neke od zgrada kojima je podarila modernu i drugačiju unutrašnjost, ali na tome se saznanje o ovoj po mnogo čemu značajnoj inžinjerki završava. Pokušaću da dočaram važnost onoga što je stvarala Danica Kojić, rođena Milanović. Napor će biti ozbiljan zato što mnoga od njenih sočinjenija više ne postoje, a do nekih se ne može ni zarad fotografisanja.
Rođena je u Beogradu 1899. godine, diplomirala je na arhitektonskom odseku Tehnickog fakulteta u Beogradu 1924. godine, nakon čega se zaposlila u Ministarstvu građevine. To je ono ministarstvo do kojeg su žene arhitekte stizale teško, a prva među njima bila je Milica Krstić. Upoznavši arhitektu Bransilava Kojića postaju skladni arhitektonsko/bračni par 1926. godine, a 1928. zajedno osnovaju projektantski biro u Beogradu. Mnoge projekte izvodili su udruženim snagama, Bransislav je projektovao spoljašnost ona unutrašnjost.
Nakon Drugog svetskog rata Danica prestaje sa projektantskom aktivnoscu. Kako negde u to vreme njen suprug sve više vremena posvećuje pedagoškom radu na Arhitektonskom fakultetu i naučnom radu, Danica kao saradnica pomaže mužu radeći recenzije i na terenskim istraživanjima. Ovaj rad, u slavu svoga muža, radi potiho ‘iza zavese’ (kako kaže AI) i svoje znanje, strpljenje, stručnost ugrađuje u njegovu karijeru i akademsko zvanje. Preminula je 1975. godine u Beogradu.[1]
Danica stvara u Beogradu u periodu između dva svetska rata, periodu kada beogradska arhitektura čini ozbiljan napor da se konačno otme ‘provincijalizmu’, da uspostavi korak sa velikim svetom i modernošću, ali suštinskom, ne samo formalnom.
„Ekonomske i socijalne promene u periodu između dva rata, periodom koji je obeležen naglim porastom broja stanovnika i nekontrolisanom urbanizacijom, predstavljale su kompleksni izazov arhitektonskoj praksi u Beogradu. Period od 1928-33, suočen sa političkom i ekonomskom krizom praćenom raspuštanjem Parlamenta 1929. i diktaturom, bio je obeležen i iznenadnom i nužnom potrebom za socijalnom stabilnošću. Sledstveno tome, nastala situacije se reflektovala u dinamičnoj borbi između tradicionalnog i modernog u svim aspektima života. Umetnost, a pogotovu arhitektura pratile su te promene u društvu sa složenom igrom između nacionalnih i evropskih uticaja.“[2] (prevod LŽ).
Među prvim zajedničkim radovima bračnog para Kojić bio je Paviljon ‘Cvijeta Zuzorić’ na Malom Kalemegdanu iz 1928. godine. Zajedničkim snagama stvorili su prvi namenski izložbeni prostor u Beogradu, i dok je spoljašnjost očuvana kako ju je Branislav Kojić zamislio i ostvario, unutrašnjost kakvu je izvela Danica Kojić nestala je u rekonstrukciji 1975. godine. A bila je zanosna sa staklenom tavanicom i vitražem Vase Pomorišca iznad ulaza i oslikanom tavanicom predvorija delom ruku slikara Životrada Nastasijevića.
Paviljon je sagrađen zahvaljujući sredstvima Društva prijatelja umetnosti “Cvijeta Zuzorić”, koje je osnovano 1922. godine. Inicijativa je stigla od tadašnjeg šefa odseka za umetnost u Ministarstvu prosvete – Branislava Nušića. Ime koje su odabrali, ime dubrovačke renesansne pesnikinje i pokroviteljice umetnosti Cvijeta Zuzorić, nametnulo je i ozbiljnu misiju stvaranja boljih socijalnih uslova za razvoj i afirmaciju umetnosti. Kako je Udruženje imalo tri sekcije: za likovnu umetnost, književnost i muziku bilo je važno brzo obezbediti odgovarajući prostor za sve aktivnosti društva.
Članovi su prikupili neophodna sredstva i već 1925. Ministarstvo prosveta je raspisalo javni konkurs za izradu projekta Paviljona. Prvobitna ideja je bila da se izgradi odmah pored Konaka knjeginje Ljubice, ali su se predomislili i odlučili za Mali Kalemegdan. Malo je to dovelo do prepravljanja prvonagrađenih planova Branislava Kojića, ali na kraju se sve dobro svršilo i u decembru 1928. godine bi otvoreno ovo važno zdanje.
Nedaleko od Malog Kalemegdana, na Kosančićevom vencu, nastarijem kompaktnom srpskom naselju u varoši Beograd, nadomak prostora gde se nekada nalazila Narodna biblioteka u Zadarskoj ulici broj 6, 1926. godine arhitekta Kojić podigao je svoju pordičnu kuću. Možemo samo da maštamo i zamišljamo kakvu je unutrašnjost za ovo arhitektonsko remek delo i jedan od prvih primera ekspresionizma u srpskoj arhitekturi, osmislila Danica.
Sama zgrada je nežnih, zaobljenih kontura koje prate krivinu ulice, sa dva erkera i krovom koji ih prati. Lako ju je uočiti, iako je fasada bila relativno skoro osvežena neki ‘vredni’ nevaljalci su već uradili svoje. No, o tome neki drugi put.
Krećući se dalje, ka modernom centru grada – Terazijama, u uličici Prizrenskoj broj 7, naićićemo na jednu impozantnu građevinu, još jedno od impozantnih dela Branislava Kojića. Investitor je bio dr Zdravko Đurić. Za Đurića je 1934. arhitekta Kojić stvorio zgradu koja će postati uzor modernizma u međuratnom Beogradu, 1935. fasada kuće nagrađena je kao najlepša. Opet je Branislav dobio priznanje, ostao upamćen po maestralnom delu, a Danica ostala zaboravljena kao autorka unutrašnjih rešenja, koja ništa manje zaslužuju da budu upamćena i spominjana.
Nije nezanimljivo da je u toj kući kao podstanar živeo i svoje Nobelovom nagradom ovenčano delo napisao Ivo Andrić, o čemu je svojevremeno pisao Nenad Novak Stevanović u Politici.
U jednoj gradskoj šetnji koju su organizovale članice Ženskog arhitektonskog društva (ŽAD), skrenule su nam pažnju da je unutrašnjost kuće sa divnim drvenim radovima u Dobračinoj ulici 39 projektovala upravo Danica Kojić.
Osamdesetih i devedesetih godina XX veka na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Beogradu postojao je fond Danica Kojić iz koga su se dodeljivale nagrade za najbolje diplomske radove u oblasti enterijera. Po svemu sudeći taj fond više ne postoji, a zašto možemo samo da nagađamo.
Ozbiljan trag je Danica Kojić rođena Milovanović ostavila iza sebe, trag u vremenu, trag u prostoru. Neki tragovi su izbrisani, iz nepoznatih razloga malo se o njoj zna, ali bar je ostalo ime i pamćenje da je bila među prvima koji su profesionalno stvarali unutrašnja rešenja koja su išla ruku pod ruku sa svojim oklopom i potrebama.
Fotografije Majda Sikošek
[1] Biografski podaci – Aleksandra Ilijevski (AI)
[2] Aleksandra Ilijevski “The Cvijeta Zuzorić Art Pavilion as the Center for Exhitition Activities of Belgrade Architect 1928-1933”, Zbornik Matice srpske za likovnu umetnost br. 41 (2013)