Zanimljivo je da uprkos tome što sam sa roditeljima ili sama često bivala u Austriji, u Beču sam prvi put bila tek 2004. godine. Čudno je to kako su moja putovanja preskakala Beč i Budimpeštu, dve prestonice velike srednjoevropske imperije tako neraskidivo vezane za moju porodičnu istoriju, a i istoriju moje zemlje. Nikad nije kasno da se stvari isprave tako su 2000-ite bile trenutak za konačno upoznavanje dva potpuno različita, a negde slična grada.
Dolazak na Bečki aerodrom nije bila novina, kako je on raskrsnica avionskih puteva, a danas se nekako retko u koji grad u Evropi može stići direktnom avionskom linijom, imala sam prilike da više puta boravim baš na njemu, što znači da sam aerodrom upoznala pre nego li sam grad. Ništa čudno. I ovaj put sam imala prilike da se uverim kako je stići od aerodroma do bilo koje tačke u gradu srednje Evrope prava sitnica, uz metroe, autobuse, tramvaje, koji poštuju red vožnje u sekundu sve je lako.
Prva poseta ovom gradu bila je službena, a hotel koji nam je bio obezbeđen nalazio se u predgrađu. Putovanje od aerodroma je trajalo, ali ni malo nije bilo komplikovano ili neprijatno, jasna uputstva, precizan red vožnje svih prevoznih sredstava koje treba iskoristiti i blizina metro stanice od hotela učinili su ovo preduzeće veoma prijatnim. Malo je uznemirujuća bila činjenica da se metro stanica pre one na kojoj treba sići zove „Schlachthaus“ ili na srpskom jeziku klanica!!!! Dokle god to nije bila stanica na kojoj treba sići sve je u redu. Narednih dana putujući sa kolegama na sastanak koji se održavao u centru grada svaki put smo komentarisali naziv stanice i zbijali šale. Kada čovek razmisli moglo bi da bude logično, sve je to nekada bilo daleko, daleko predgrađe grada pa pretpostavljam da su se tu nalazile klanice za mesare u centru grada. Objašnjenje uvek postoji, ali da li je naziv adekvatan to može biti diskutabilno. Zamišljam ljude koji žive u tom kraju kako svijm gostima, koji im dolaze po prvi put, objašnjavaju da treba sići na stanici koja se zove KLANICA! O Bože.
Bilo kako bilo stigoh u hotel, dođoh do recepcije. U Beču čovek nikada neće imati problema da se sporazume bilo da govori engleski ili neki drugi jezik, mislim da su austrijanci, barem bečlije veoma elokventni, a engleski im dođe kao drugi jezik. Uz prijatno i ljubazno ćaskanje sa mladom ženskom osobom na recepciji otkrila sam da ako želim da se smestim u sobu koja je bila namenjena meni i još jednoj učesnici sastanka (iz Belgije) moram da platim unapred za celu sobu za tri noćenja, koliko je predviđeno da ostanemo. Stvar je vrlo jednostavna, nije to ni hir ni ne poverenje te konkretne službenice, nije ni sumnja u nekoga ko dolazi iz naših krajeva (kako bi neki zlonamerni sigurno pomislili), u pitajnu je politika i način funkcionisanja tog lanca hotela. Po standardima razvijenih zemalja hoteli ovog lanca spadaju u skromne, čiste i jeftine, naročito pogodne za poslovne ljude, izgledaju svuda isto, u sobe se ulazi na karticu i to tek kada se kompjuterski potvrdi da je iznos za predviđeni boravak unapred plaćen. Malo sam bila zatečena, ali šta je tu je, silno sam želela da se smestim u sobu i da odmorim nakon putovanja (avionska putovanja me uvek najviše umore iz nekog meni potpuno nepoznatog razloga), ali i da iskoristim priliku da predahnem od tesnog rasporeda tih dana u mom životu. Kako mi je bilo važno da se pružim preko kreveta i odremam bar sat vremena platila sam za obadve i dobila svoju karticu. Lako ćemo se mi posle toga razračunati, samo da ja odspavam, bar malo.
Dok je mlada gospođica besprekornih manira završavala papirologiju razgledala sam hol i restoran i tada primetila neku gungulu, pokušaj zaposlenica u hotelu da utišaju vidno uzbuđene gošće i očiglednu, mada prikrivenu, ljutnju čistačica. Naravno da nisam mogla da obuzdam svoju znatiželju te sam čula vida i sluha napregla do maksimuma, trudeći se da izgledam nezainteresovano. Neke od gošći su mahale rukama i pokazivale na autobus parkiran ispred hotela udarajući se po svojim ručnim časovnicima, jasno je bilo da pokušavaju da ukažu na činjenicu da su u ozbiljnoj docnji. Istrenirane i na sve situacije naviknute zaposlenice hotela nisu se ni na koji način dale zbuniti i mirno su sa službenim smeškom ponavljale nešto, što su očigledno već više puta izrekle. Bilo je tu dramatičnih ulazaka u hotel i izlazaka iz istog, pokušaja uvođenjna suza kao vrhunskog argumenta, treskanja nogama o pod, pretnji pozivima ambasadi, policiji i još ponečega što nisam baš najbolje razumela. Trajala je ova scena bogami dobrih dvadesetak minuta dok se nije pojavila visoka prelepa žena duge plave kose, neverovatnih nebo plavih očiju u beloj bundi od već nečega, sa mnoštvom zlatnog prstenja i narkuvica sa belom patuljastom pudlom u naručju. Sa visine je odmerila sve učesnice čudnog incidenta, raspitala se o čemu se radi, smirivala je uzbuđene prijateljice i na kraju predala svoju pudlu prvoj osobi do sebe iz tašne koja je bila na ramenu ispod bunde izvadila novčanik iz njega platnu karticu i na recepciji nešto platila, nakon čega su strasti stišane, poslovično ljubazne zaposlenice hotela su uz smešak ispratile gošće i dalje neznatno uzbuđene i lagano narogušene koje su izmarširale iz hotela na čelu sa prelepom ženom duge plave kose u beloj bundi sa belom pudlom u naručju.
Uz malo diskretnog raspitivanja kod čistačica, svi smo mi ipak samo znatiželjni ljudi, uspela sam da sklopim celu priču koja zvuči nekako ovako: hoteli ovog lanca su retki hoteli koji dozvoljavaju boravak kućnih ljubimaca u sobama, te nedelje bila je u Beču velika međunarodna izložba pasa, učesnice iz Rusije su baš u ovom hotelu rezervisale smeštaj, stigle na vreme, platile unapred, bile ne izložbi, ljubimci prošli kako su prošli, neki bolje, neki lošije, a bilo ih je svakakvih od džepnih do XXL formata, te raznih stepena dlakavosti, izložba završena, one su provele još jedan ekstra dan u srednjeevropskoj prestonici i dana o kome je reč napuštale su hotel i spremale se na put kući velikim, udobnim, luksuznim autobusom, primerenim za njih i njihove ljubimce. Ništa od toga ne bi bilo sporno da se jedna od čistačica nije požalila šefici smene, ova zamenici menadžerke hotela, a ova menadžerki, kako je u sobama gde su gospođe boravile sa svojim ljubimcima pravi haos, kako dotični ljubimci nisu bili izvođeni u šetnje nego su im sobe služile kao tepihom zastrti toalet, kako se u tuš kabine ne da ući od posle varećih produkata i slično. Šefica smene je bila zblanuta, zamenica menadžerke šokirana, a menadžerka rešena da ne dozvoli da takav užas prođe nekažnjeno. Istog momenta je pod već nekim izgovorom od nekolicine dotičnih gospođa uzela pasoše i tek tada saopštila grupi da dok šteta koju su svojom nepažnjom i bahatim ponašanjem nanele hotelu ne bude plaćena pasoši ostaju kod nje. Navela je konkretnu cifru i to potkrepila kopijom pravilnika hotela o nadoknadi štete koju gost nanese. Gosođe su naravno pokušale da na svaki način izbegnu ono što je bilo neizbežno sve dok, očigledno glavna među njima nije uradila ono što se moralo uraditi.
Kakav početak boravka!
Ni nastavk nije bio ništa manje zanimljiv, a ni manje šokantan. Nakon dramatične scene u holu, stigla sam do svoje sobe, otvorila je karticom i priajtno se iznenadila skromnošću opreme sobe. Sve šta treba, ničeg suviše. Odmah pored ulaznih vrata na levoj strani su vrata za ulazak u toalet (zapravo poprilično veliki u odnosu na veličinu svega ostalog) odmah iza uz spoljašnji zid toaleta ogledalo duž celog zida, mali lavabo za umivanje i pranje ruku i mala površina tek toliko da stanu dve čaše i sapunčići a ispod nje dva držača za peškire, u nastavku pod pravim uglom su klizajuća zatamnjena staklena vrata iza kojih je tuš kabina u koju se ulazi kao u sobu preko jako viskog praga, ali je dovoljno velika samo da se čovek istušira, nema mesta da bi tu bio neki čiviluk za peškir ili odeću. Tamo gde se završava zid od tuš kabine počinje krevet i to kakav! Metalne konstrukcije u prizemlju je krevet širine 120 santimetara, a iznad njega poprečno je krevet koji jeste solidne dužine (180 santimetara) ali ima dušek za malu decu dužine istih onih 120. Posle kreveta malce prostora i počinje radna površina na kojoj je mesto za lap top, priključak za internet, utičnica, pod pravim uglom zid na kome je prozor, ispod njega nastavk radne ploče i na kraju ploče mali televizor. Ispod ploče na početku držači za ofingere i naravno jedna stolica. Nakon prvobitnog oduševljenja shvatila sam da je sve ovo zapravo zbunjujuće jer neću biti sama u ovoj sobi, već sa ženskom osobom o kojoj ne znam ama baš ništa, ni koliko tačno godina ima ni da li bi smo u bokserskom meču bile u istoj kategoriji, ni koliko je spremna na kompromise, i već tome slično. Stajala sam tako i gledala zbunjeno po sobi pitajući se šta da radim. Tada sam po prvi put u svom životu odlučila da uradim nešto za mene nezamislivo, da prvo povedem računa o sebi. O osobi sa kojom ću deliti sobu znala sam samo dve stvari da je žensko i da je mlađa od mene (ne i koliko) te sam počela od toga da sam starija, da sam smrtno umorna i da sam stigla prva. U razgledanju sobe zapazila sam da ima popriličan broj ćebića i jastuka te sam prvo višak jastuka dodala kao nastavak dušeku na spratu, prekrila ih viškom ćebadi (ostalo je za svaku po jedan veliki i jedan mali jastuk i dva ćebeta), stavila čaršav (odlučila sam da se pokrijem direktno ćebetom ispod koga ću do lica staviti svoj veliki peškir koji uvek nosim sa sobom, za ne daj bože), dva jastuka i dva ćebeta sa čaršavom, a onda se smestila na donji krevet, legla, zaspala i spavala kao nikada do tada (bar mi se tako činilo).
Na moje veliko zadovoljstvo moja belgijska cimerka je bila divno biće sitne građe neku godinu starija od mog najstarijeg sina, prilagodljiva i naučena na razne uslove tako da joj spavanje na gornjem krevetu nije prestavljalo ni najmanji problem. Ujutru sam shvatila i da ni najmanje nije stidljiva. Probudile smo se u slično vreme i još malo pričale ležeći svaka u svom krevetu, moja cimerka je kao svako lepo vaspitano čeljade zatražila saglasnost da se ona istušira prva, saglasnost je naravno dobila. Kako je, već opisana, tuš kabina jako mala i nije predviđeno da se u nju uđe odeven i isto takav izađe moja cimerka se bez ikakvih problema razodenula i kao od majke rođena prošetala po sobi. Svoju zbunjenost nisam pokazala, ali sam se zapitala zašto nas tuđa nagost toliko zbunjuje, šta je to toliko neobično u ljudskom telu koje nije naše? Da li je stvar različitog vaspitanja? Zašto je jednoj mladoj belgijanki sasvim normalno da bude naga pred drugom ženskom osobom, a mene to zbunjuje? Daleko od toga da sam ja stidljiva osoba ili puritanka, ne ni najmanje, kao mlađa sam odlazila i na nudističke plaže, a opet. Zašto je nagota u redu na plaži, a zbunjuje u sobi? Za odgovorima i dalje tragam, ali sam se na situaciju navikla te naredna dva jutra nisam toliko mozgala nad svim tim, jednostavno sam prihvatila situaciju i ponašala se kao Rimljanka u Rimu.
Tokom ovog svog prvog boravka u Beču nisam na žalost imala prilike da provedem neko vreme u obilasku grada, laganoj šetnji ulicama oko hotela ili istraživanju centra grada. Radni program je bio veoma gusto spakovan, ne bi li se za što kraće vreme uradilo što više, germanska efikasnosti ili nešto drugo nije ni važno. Trudila sam se da iskoristim svaki sekund proveden van prostorija u kojima smo radili i da upijam atmosferu grada.
Zgrada Saveza austrijskih sindikata u kojoj su se održavali sastanci bila je dovoljna za početak. Velika četvrtasta građevina od kamenih blokova, siva u centru grada. U glavnom holu bista mladog metalskog radnika u koraku golog do pasa zategnutih mišića, vrlo realistička i velika. Stepenice odmah iza njega i hodnici, hodnici, hodnici sa mnogo drvenih velikih vrata dokle god pogled doseže. Na drugom spratu veliki hol sa malim okruglim stočićima na visokoj nozi i aparat za kafu, čaj ili neku drugu od beskrajnih kombinacija i varijacija na tu temu iz automata. Hol mračan bez prozora, zidovi neke musave nazovi žućkaste boje (moji sinovi bi bili veoma kreativni u definisanju ove boje), pločice na podu malkoc branokastije, a osvetljenje bih nazvala kreativnost u pokušaju. Pretpostavljam da je hol doživeo svoju veliku rekonstrukciju ranih 80-tih godina kada su boje tog tipa naglo zauzele zidove javnih prostora a revolucionarnost u osvetljavanju je bila šipka duž svih zidova i spot lampe raspoređene u nekom već nizu. Kako je napravljeno tako je i ostalo i kako je tada bilo osvežavajuće i novo u uređenju javnih prostora, naročito u jednoj zgradi poput ove, tako je danas tužno i sumorno. U sred svega toga nešto dalje od vrata velike sale u kojoj su se održavali sastanci, pa i naši ovoga puta, stoji dvoipo metarska kartonska figura debelog poslodavca u sivom odelu sa čupavim obrvama, ogromnim tompusom u ustima i velikim zlatnim medaljonom preko grudi na kome na nemačkom piše: kapitalizacija, globalizacija, flekisibilizacija (misli se na takozvane fleksibilne oblike rada, kada radnik ima mogućnost da radi u više firmi po nekoliko sati, što poslodavcima jako odgovara jer nemaju nikakvu obavezu prema njima iz domena radnih prava, a radnicima ne odgovoara ni malo), privatizacija, deregulacija (pre svega radnih prava). Gledam ja sve to od ulaza u zgradu i skulpture metalskog radnika do „kapitaliste“ na vrhu i pitam se na čiji filmski set sam zakoračila i u kom sam sada vremeplovu, a u glavi mi ječe konstatacije toliko česte u našem društvu da je već bolno, kako je sve tamo negde bolje, kako smo mi zaglavljeni u „ljutom komunizmu“, bazično kako je trava zelenija u tuđem dvorištu. U stvari strahovi, želje i nadanja su svuda isti, a zelenija trava u komšijskom dvorištu ima veze isključivo sa činjenicom da je komšija redovno zaliva i optimalno đubri, a ne prepušta je na milost i ne milost dok on u hladovini pijucka pićence i filozofira šta bi najbolje bilo učiniti da trava bude jarko zelena i zdrava.
Veoma mi je drago što je moj prvi boravak u Beču uključivao i aktivizam, tačnije uličnu akciju ispred prodavnice čuvenog proizvođača kafe koja je imala za cilj da skrene pažnju potrošača o sramotno maloj nadoknadi koju ova kompanija isplaćuje onima koji za nju uzgajaju kafu. Od kako znam za sebe bila sam aktivista i želela da popravim svet kao velika iskoristila sam svoje znanje, energiju i tu želju i činila i još uvek činim da popravljam i ispravljam sve što se popraviti i ispraviti može. Nikada neću izgubiti nadu koliko god me surova realnost dočekivala i povremeno pokušavala da razuveri i obeshrabri.
Sad kad razmišljam izgleda da je moj prvi boravak u Beču bio na neki način studensko-sindikalno-aktivistička kratka priča. Verovatno zato što je velika većina učesnika i učesnica skupa bila manje više iz kategorije kojoj bih mogla biti majka ili u najboljem slučaju tetka (mamina nešto mlađa sestra), zato što je smeštaj bio studentski, zato što su se sastanci održavali u zgradi sindikata, zato što smo ručali u studentskoj i sindikalnoj menzi i na kraju ceo skup završili uličnom akcijom.
Da li mi je žao što tada zapravo nisam videla Beč već pre njegov gradski saobraćaj? Ne, naprotiv bilo mi je očaravajuće posmatrati grad iz tramvaja sa mnogo više kola nego što ih naši tramvaji imaju, bez gužve, sa besprekornim redom vožnje i uputstvima za kupovinu karata u vozilima na jezicima republika bivše SFRJ, osim slovenačkog. Na neki način bila je to istorijska parabola. Bivša država razdeljena, sa mnogo više jezika nego što ih je zvanično imlala pre rapsada 1991, a opet okovana svojim istorijskim položajem i sa pogledima uperenim na „veliki svet“ u iščekivanju sledeće stanice, ko će izaći, a ko ući u taj nadrealni, sjajni, savremeni, precizni i bešumni tramvaj.