Šarlota Gitins (Charlote Gittins), pomoćnica producenta emisije „Priča o ženama i umetnosti“ svoj TV blog, o radu na emisji, počinje rečenicom: „Ne treba se vraćati 500 godina unazad da bi našli one koji sumnjaju u ženske umetničke kapacitete“. Da bi potkrepila svoju izjavu citira dvojcu važnih – nemačkog slikara i profesora na Berlinskom univerzitetu umetnosti Georga Bazelica (Georg Baselitz) i „najpoznatijeg i najkontroverznijeg“ britanskog likovnog kritičara Brajana Sevela (Brian Sewell). Slikar kaže: „Žene ne slikaju tako dobro. To je činjenica“, dok kritičar zaključuje „… da nikada nije bilo provrazrednih žena umetnica. Samo muškarci su sposobni za estetske veličine“.
Ako umni muškarci danas mogu tako nešto da misle, zašto bi nas čudilo što su likovne umetnice tokom vekova zapostavljane.
„Većina žena umetnica sve do XIX veka bile su pre svega supruge ili ćerke umetnika, te su ih obučavali muški rođaci. Nisu im bile dozvoljene akademske studije, a iako je bilo mogućnosti za školovanje nisu im bili dozvoljeni časovi anatomije, tim povodom su bile ograničene na portrete i mrtve prirode.“ Iz saopštenja za štampu (danas bi rekli medije) Bruklinskog muzeja povodom izložbe „Žene umetnice 1550 – 1950“.
Što će reći da je glavna prepreka u razvoju žena umetnica bio pre svega pristup obrazovanju, a njihov doprinos vizuelnim umetnostima je rastao kako su pepreke za njihovo obrazovanje i razvoj karijere polagano nestajale. Setimo se kako su Katarini Ivanović i ostalim polaznicama ženskog odeljka Bečke umetničke akademije bili uskraćeni časovi istorijskog slikarstva, što je podrazumevalo slikanje velikih i kompikovanih kompozicija. Mogle su da uče slikarstvo, ali pod uslovom da ne uče anatomiju i istorijsko slikarstvo! Ergo, bilo je prihvatljivo da slikaju ptice, cveće, vaze, pejzaže, poneko lice, ali ne i ljudsku figuru u punoj veličini i slavi, a ne daj bože da bi slikale istorijske ili religiozne kompozicije.
Odgovor zašto možda se krije u rečenici iz knjige „Istorija žena: renesansni i prosvetiteljski paradoksi“ grupa autora („A History of Women, Renaissance and Enlightenment Paradoxes“, group of authors): „Učenje im je (ženama, prim. aut) škrto omogućavano kako ne bi podstrekivali opasan rivalitet među polovima oko posedovanja razuma“.
Uprkos preprekama na koje su nailazile žene su hrabro stupale u zabranjene zone i stvarale dela zadivljujuće lepote.
„Prostor u kome su žene živele, pojavljivale se i radile bilo da su princeze ili seljanke (uprkos znatnim razlikama između) bio je onaj omeđen normama, zabranama i kontrolom, ali žene su osmislile načine življenja u takvim ograničenjima, pa čak i načine da iz njih pobegnu.“ – ibid.
Početnu prednost u XVII veku, oca slikara, imala je Artemizija Đentileski (Artemisia Gentileschi). On je primetio njen talenat i podsticao je da ga razvija i koristi. Poslao ju je, kao mladu devojku, u atelje svog prijatelja slikara. Prijatelj se nije pokazao kao pravi prijatelj i iskoristio je slabost sedamnestogodišnje devojke te je silovao. Otac ga je tužio, proces je trajao pet meseci, a na kraju nije bilo ništa – kao i mnogi, bilo nekada, bilo sada i slikar se izvukao bez ikakve kazne. Mladoj Artemiziji reputacija je uništena i dugo je bila pominjana više kao žrtva silovanja i celog procesa nego kao slikarka.
Hrabra, jaka i odlučna nije dozvolila da jedno ovako dramatično iskustvo obeleži njen život i ličnost, trag koji je ovaj događaj na nju ostavio vidi se u odabiru religioznih tema poput „Suzana i starci“ (dvojca starih sudija pokušavaju da ucene mladu i lepu Suzanu, ženu svog mlađeg kolege, da legne s njima no ona to sa indignacijom odbija, starci šire priču o tome kako su je zatekli sa mladićem i ona biva osuđena na smrt. No, pravedni Bog znajući pravu istinu šalje proroka Danila koji otkriva da su starci lagali i Suzana biva spašena) ili jedne od najpoznatijih Artemizijinih slika „Judita i Holoferno“ (Bila je ljupka i lepa udovica, koja je bila zabrinuta za sudbinu svog jevrejskog naroda, koji je zbog nevernosti Bogu bio u rukama stranih osvajača. Koristeći svoju lepotu u pratnji svoje verne sluškinje, hrabro je namamila Holoferna, Nabukadonosorovog vojskovođu te mu odrubila glavu i odnela je svojim sunarodnjacima. Tako je spasila jevrejski narod od nadolazeće propasti, jer su se Asirci povukli izgubivši vojskovođu Holoferna).
Kako je rekao Roland Barte (Roland Barthes) francuski filozof, lingvista, kritičar, književni teoretičar „slika (misli na Juditu i Holoferna – prim. aut) je vid ezorcizma“, pročišćenja za samu Artemiziju.
Njena tehnika kjaroskura, koja nastavlja Karavađovu liniju baroknog slikarstva, njeno umeće i upornost omogućili su joj da bude prva žena članica firentinske Akademije za umetnost i dizajn. Ne bi bilo loše napomenuti da moja Enciklopedija ne nalazi da je Artemizija baš toliko važna, osim što je ćerka svog oca i što su „njen temperament i nadarenosti došli do izražaja u ostvarenjima ženskih likova u kompozicijama sa biblijskim temama“, to što je prva žena članica važne ustanove verovatno nije vredno pomena.
Period, u istoriji nazvan ranim modernim, od polovine XVI veka do XVIII, bio je period porasta opšte pismenosti, ne samo među elitom, plemićima i sveštenstvom, već i među običnim svetom. U knjizi „Istorija žena…“ navode četiri razloga, razvoj štamparstva (Gutembergovo otkriće omogućilo je jeftiniju proizvodnju knjiga – prim aut); porodičnim nadama za društvenu mobilnost, priližavanje Francuske revolucije i izrastanje nove klase; političkom zabrinutošću za red i religijskom privrženošću i kontraverzama.
Obrazovanje i pismenost postaju dostupni, Reformacija ženama dodeljuje ozbiljniju ulogu, videći ih kao one koje će obrazovati decu i upućivati ih na Bibliju. Smatraju da je dobro vođena država poput dobro vođenog domaćinstva u kome se zna red i poredak, u kome svako ima svoje mesto i zadatak. Umetnost Reformacije je skromnija i opominjuća, a žene imaju sve više mogućnosti za obrazovanje i napredak.
Nisu se naravno odjednom pojavile, prepravile svet svojim delima ali ih polako i sigurno sve češće prepoznaju i počinju da cene.
U našim krajevima ćemo se načekati sve do XIX veka da bi se pojavile umetnice imenom i prezimenom. U knjizi Dejana Medakovića „Srpska umetnost u XVIII veku“ (izdanje Srpske književne zadruge“) ne pominju se ženska imena čak ni u odeljku koji govori o umetničkom vezu. „Najzad raznoliko je samo njihovo poreklo, a među njima se ističu radovi izvedeni u Beču, ili ruskim radionicama.“ Pominje se i ime Hristifora Žefarovića „kao majstora koji se bavio i umetničkim vezom“. Biće da je Žefarović davao nacrte za vez, a da su vredne, bezimene, ženske ruke njegovu zamisao sprovodile u delo. No, nisu zaslužile da ostanu zapamćene.
U sledećem nastavku popećemo se malo severnije te zaviriti u svet holandskih i flamanskih umetnica.
136