Posetom manastiru Gradac završen je prvi dan putovanja kroz srednjevekovnu istoriju Srbije u okviru studijskog izleta Artis Centra – „Kruna i krst, vladarke doma Nemanjića, dolina jorgovana i stari Ras“. Noćivali smo u varošici imena Raška u jugozapadnoj Srbiji, nadomak Novog Pazara.
Iako je hoteličić u kojem smo bili više nego savremen sa sve, u današnje vreme neophodnim, vajerlesom – to jest bežičnim internetom, kablovskom televizijom, super moderno opremljenim kupatilom, duboki utisci dana i započetog putovanja kroz srednji vek održali su me u lebdenju između dve epohe, dve starnosti.
Pokušavam pred spavanje da čitam knjigu koju sam ponela, ali zaključujem da sam ponela potpuno pogrešnu knjigu, em je radnja smeštena u današnje doba, em je u pitanju potpuno drugačija kultura, te odustajem i prepuštam se maštanjima, preslišavanjima, sećanjima, osećajima. Putovanja sa ocem, studije, studijski izleti, profesori kojih više, na žalost nema, kolege i koleginice…
Ponovo smo u našem mikro-kosmosu, našem mini-busu zaranjamo u srednji vek pred nama. Krećemo se ka Novom Pazaru i crkvi Svetih apostola Petra i Pavla na brdašcetu iznad, krećemo se ka IX veku. Dan je svetao, sunčan, sjajan, kakav se samo poželeti može.
Crkva ka kojoj se krećemo jedna je od onih koje ja svrstavam u svoje omiljene. Neobična po svojoj arhitekturi, najstarija, nikla na još starijim objektima, obavijena velom tajne iz perioda istorije nedovoljno poznatog, posebne atmosfere i najčarobnije unutrašnje galerije.
No, počnimo od početka. Da bih pokušala da dočaram svoj osećaj ove posebnosti citiraću deo teksta iz knjige Vojislava J. Đurića „Vizantijske freske u Jugoslaviji“, opet jedne neizostavne knjige za sve studente istorije umetnosti:
„Početkom IX veka Srbi se na Balkanskom poluostrvu okupljaju u čvršću zajednicu u predelima između reka Ibra i Lima… Obavijena legendama, prva stoleća života Srba na Balkanu, posebno u X veku, ponekad bolje osvetljavaju retki sačuvai istorjiski izvori… Iz starih dokumenata se vidi da su već u osmoj deceniji IX veka srbi ušli u sastav slovneske Panonske episkopije, kojom je upravaljo episkop Metodije, jedan od dvojce braće Solunaca koji su propovedali hrišćanstvo među Slovenima. Jedan vek kasnije – govore izvori – Srbi su imali episkopiju u zemlji koje je dobila naziv Raška… U tim, istorijski nedovoljno osvetljenim vremenima, izgrađena je i prvi put oslikana crkva Sv. Petra u Rasu kraj danšnjeg Novog Pazara. Čini se da je to bilo u doba kada je srpski knez Časlav, ojačavši zemlju, proširio njene granice i obezbedio joj samostalnost. Možda je crkva podignuta baš kao katedrala Raške episkopije, jer se uz taj hram kroz ceo srednji vek, s malim prekidima, nalazilo sedište raških eiskopa.“
Crkva sv. apostola Petra i Pavla, Novi Pazar
Današnji izgled se, razumljivo, donekle razlikuje od prvobitnog, ipak su vekovi protutnjali. Crkva je obnavljana i napuštana, a danas je ponovo u funkciji. Prolazak kroz kapiju i ponovo staje vreme na trenutak da bi netom potom krenulo u nazad. Slika pred nama potpuno je vanvremenska ne remete je ni ovovremenske kuće koje se vide u daljini. Nadgrobni spomenici i mala crkva sa osmostranom kupolom. Ulazi se kroz mala vrata, kako bi i najsilniji morali da se podsete na poniznost, a unutra! Ah, a unutra.
Pogled na bočni hodnik koji vodi na galeriju
Na ovakvim mestima me uvek obuzme neobičan osećaj, mešavina divljenja i ushićenja. Vekovi su između mene i Stefana Nemanje, a opet stojimo na istom mestu, na mestu na kome je predao presto svome sinu Stefanu Prvovenčanom, mestu na kome su se on i njegova Ana zamonašili, mestu na kome…
Pogled na zapadni zid i ulaz u crkvu
Čujem Tamarin glas, utihnut kao da i on plovi kroz vreme ne želeći da uzbudi duhove, veze priču o crkvi, o Nemanjinim saborima i jednom od njih održanom baš u ovoj crkvi na kojem je doneta odluka o progonu bogumila. Slušam i osvrćem se sve očekujući da kroz kružne hodnike oko naosa (centralnog dela crkve) koji vode na galeriju proleti monaška riza ili vladarski plašt.
Opet smo se razmileli, svako sa svojim mislima i pričama, obilazeći skrovita mesta ovog zdanja. Penjem se na galeriju i zamišljam vlastelinke i Anu Nemanjinu lično kako kroz male otovore prate šta se to dešava u centru episkopske crkve Raške episkopije. Sećam se i svog prvog dolaska i penjanja na istu ovu galeriju. Eto opet je prvi put bio sa mojim ocem. Pomislio bi čovek da je moj tata bio istoričar ili istoričar umetnosti, arhitekta u najmanju ruku. Ne može dalje od istine biti, moj tata bio je geolog i seizmolog, ali je pre svega bio ono što se kaže veliki „erudita“, intelektualac starog kova, čovek koji je poznavao istoriju, umetnost, čovek koji je smatrao da biti obrazovan i biti akadmeski građanin znači znati, učiti, čitati, informisati se. Eh…
Pogled sa galerije
Pogled sa galerije
Pogled sa galerije
I ponovo situacija kao u Gradcu, morali bi da krenemo dalje, a neda nam se. Još bi se kretali hodnicima daleke prošlosti.
Kupola
Čvrstinom iskusnog vodiča, koji zna da su gubljenja u prošlosti uobičajena nus pojava poseta ovkvim mestima, Tamara nas skuplja i upućuje do parkinga gde nas čeka naš „vremeplov“. Ohrabruje nas i mami pričom o tome kako idemo dalje kroz istoriju i srednji vek, na ništa manje zanimljiva mesta.
Pogled iz naosa na otvor na galeriji
Put nas vodi na vrh brda, još višeg od onog na kome je Petrova crkva do prve Nemanjine zadužbine kao velikog župana – crkve Sv. Đorđa, zbog nekada visokih kula/stupova pored ulaza nazvane Đurđevi stupovi.
Crkva sv. Đorđa – Đurđevi stupovi. Pogled na zapadni ulaz i kule (obnovljene samo do neke visine)
„Čim je postao veliki župan, pošto je proterao Tihomira (brata – prim. aut), on je na jednom visu iznad prestonice Rasa podigao crkvu, spomenik svojoj pobedi. Posvetio ju je sv. Đorđu, kao što su to činili mnogi pobednici u srednjem veku“. Ibid.
Razarana tokom vekova, sada je ozbiljno obnovljena i tkava zaslepljuje na suncu na dan naše posete.
Crkva sv. Đorđa – Đurđevi stupovi
Pogled na Đurđeve stupove i grobnu crkvu kralja Dragutina
Preko puta sjajnog hrama sv. Đorđa šćućorila se jednostavna, skromna, a važna grobna crkva kralja Dragutina, praunuka Nemanjinog. Još dok smo putovali ka „Stupovima“ na vrhu brda, istorija predena glasom istoričarke umetnosti i gastro heritologa pripovedala nam je Dragutinu, njegovom fatalnom padu s konja, preobraćenju i odluci da svoj presto ustupi bratu Milutinu, s tim da ga on kad za to dođe čas vrati Dragutinovom sinu. Baš tu pod okriljem manastira predade jedan brat drugom presto, pred vlastelom i crkvenim vlastima.
Dragutinova grobna crkva
U Dragutinovoj grobnoj crkvi ispričana je priča o ovom i drugim državnim događajima. Podseća Tamara da je upravo ovde pred nama prvi put naslikano nešto nalik lozi Nemanjića. Naslikani su njegov pradeda, deda i otac, on kao ktitor, njegov maloletni sin Vladislav (nesuđeni naslednik) ali i njegova žena Katalina, ista ona o čijem dolasku u Srbiju smo razmišljali vozeći se preko Rudnika put Kraljeva.
“Horizontalna” loza Nemanjića
Kralj Dragutin kao ktitor u pratnji sina Vladislava, žene Kataline i brata Milutina
Gastro heritolog ne bi bio gastro heritolog ako ne bi skrenuo pažnju na scenu Gostoljublja Avramovog, tri Anđela za trpezom kao simbol svetog trojstva. Ne znajući ko su Avram je svoje goste, verujući da su samo putnici namernici, bogato ugostio, a zauzvrat oni su mu poklonili dugo željeni porod. Tamara našu pažnju usmerava na životinjsku glavu u činiji na sred stola i objašnjava da monasi nisu smeli jesti ništa „kroz šta teče krv“, dodajući usput da su mogli jesti puževe, ali i sipe o čemu svedoče određeni dokumenti, ali da su vladari kako na zemlji tako i na nebu mogli i morali kao novu snagu.
Gostoljublje Avramovo (Tri anđela)
Za razliku od Dragutinove kapele u crkvi sv. Đorđa nema mnogo očuvanog fresko slikarstva, nije ni važno, ovako obnovljena dovoljno je monumentalna da joj nekako ni ne fali. Sećam se kada sam bila poslednji put, kasnih 80-tih godina prošlog veka, nije ovako sijala i zračila obnovljena crkva. Radilo se u međuvremenu. Lepo.
Kupola
Uz blagoslov jednog od monaha, mala pauza u gostinskog trpezariji, prikupkjanje snage za ponovno suočavanje sa stvarnošću i polazak do sledećeg iskoraka i novog zaranjanja u priče iz davnina. A na tom putu neka divna, neka zapuštena i neka mesta koja autorki ovog teksta na kraju puta nisu baš najbolje „legla“ ali o tome u sledećoj priči.
Odmor u manastirskoj gostinskog trpezariji