A SAD MALO BUDIMPEŠTA

ŠARENO I BELO

Nakon lutanja po poljskim i slovačkim planinskim bespućima po kiši, snegu, susnežici i mraku, prelazak na mađarsku ravnicu na par desetina kilometara od Budimpešte bilo je pravo olakšanje. Iako je ponoć odavno prošla nije delovalo tako. Svetla na velikim benzinskim pumpama, motelima oko tih pumpi i usputnim stajalištima za predah kamiondžija unela su toliko neophodni spokoj u naš auto. Konačno smo u civilizaciji, na putu koji poznajemo, sa putokazima i svetlima srednjeevropskog velegrada i nekadašnje prestonice Ugarske kraljevine, a današnje prestonice Mađarske, države evropske zajednice naroda, na vidiku.

Već tu je bilo jasno da se približavamo gradu koji će nas dočekati spreman i budan, koji će nas fascinirati svojom veličinom i grandioznošću. No, pre toga kratki susret na vratima toaleta poznate benzinske pumpe podsetiće me da napredak u današnje vreme ne mora nužno doneti samo dobre stvari.

Dugačka putovanja, pored svega ostalog, najbolji su način za sakupljanje podataka o toaletima. Potrebe ne biraju priliku i mesto, prosto su tu i moraju biti zadovoljene sad i odmah. Čini mi se da je nekada davno zadovoljavanje tih potreba na putu bilo jednostavnije, prvi parking malkoc do šumice i gotovo, ako nema šumice može i između otovorenih prednjih i zadnjih vrata automobila, doduše to je samo iluzija kao kod dečije igre kada dete pokrije samo oči i misli da ga niko ne vidi, ali dobro naše uverenje da smo nevidljivi je bilo dovoljno. No, da li zbog godina koje su došle da ostanu sa mnom ili zbog drugačijih standarda, gubitka uverenja da sam nevidljiva između dvoja vrata automobila, tek zadovoljiti određene potrebe više nije tako jednostavno. U ovom slučaju je ipak izgledalo da jeste, čim sam saopštila da moramo postetiti neku pumpu, prošli smo pored znaka za benzinsku stanicu u narednih pet stotina metara. Parkiramo auto i ja odlazim do stanične zgrade, a kako je u pitanju poznata firma nemam problema da se snađem. Na ulazu u prostor sa toaletima zatičem nekolicinu mladića i dve devojke koji, kako se meni učinilo, čekaju na red. Kako znam da su toaleti zapravo tek kada se uđe u taj prostor pa se tada razvrstavaju na muški, ženski, za osobe sa invaliditetom, malo me zbunjuje ta gužva. Strpljivo čekam neko vreme, osećam neku napetost i nelagodu, čudni su mi ti momci i devojke, odlučujem da razrešim dilemu i lagano kuckam momka ispred sebe po ramenu i na engleskom pitam da li čeka na red. Okreće se prema meni nekako nervozno, pogledi nam se susreću, a mene obliva leden znoj. Mladi čovek izbezumljenog pogleda, sjaktećih očiju i zenica kao tačkica ne uspeva da izgovori ono što pokušava, a devojka ispred njega u panici spušta rukav džempera i panično sklanja nešto u svoj džep. Bez reči se okrećem i ubrzavajući korak želim da se dokopam vrata, izlazim iz zgradice i trčim do auta. Kroz dahtanje jedva uspevam mužu da objasnim uzrok svog ubrzanog disanja i sprinterskog trka do automobila. Osećaj tuge, straha, ljutnje i nemoći pomešani su i ne daju mi mira.

Neko bi mogao reći da „dramim“ suviše i da od komarca pravim magarca. Čemu tolika drama, ni prvi ni poslednji mladi ljudi koji su pomislili da  praškići, tablete ili šta već mogu učiniti njihov život boljim, bržim, smislenijim i otkriti im neslućene dubine njihovih duša. Baš tu se krije drama, baš u toj misli da nešto van tebe može učiniti tvoj život boljim i kvalitetnijim, a da hemija može dopreti do neotkrivenih granica ljudske psihe, baš u verovanju da mala tableta može „obezbediti“ provod. Davno, davno dok još nisam bila majka ni u pomisli, sa prijateljicom smo rešavale jedan od „veselih“ testova u tada kultnom zagrebačkom časopisu Start, ne sećam se o čemu je bio ceo test, ali se dobro sećam pitanja: „Čega se najviše plašite?“ i ponuđenih odgovora pod A, B i C: prirodne katastrofe poput zemljotresa, poplave, požara; nukleare eksplozije ili narkomanije. Moj odgovor bio je pod C – narkomanija, a na drugaricino čuđenje obrazložila sam time da na prva dva čovek ne može uticati, takve stvari se prosto dogode bez obzira na to šta mi činili ili ne, s tim se mora pomiriti pa kako bude, ali narkomanija je nešto za šta je svako sam odgovran, a pogrešna odluka se lako donese. Na to da li će se zemlja zatresti neće uticati da li je neko nesrećan i ubeđen da ga niko na ovom belom svetu ne razume i ne voli, da li ne može da se opusti i dobro provede, ni nečije verovanje da će biti mnogo „zabavno“ ako se to dogodi i da će svi misliti da je „faca“, a na polazak uskom i slepom ulicom narkomanije upravo ovakve misli utiču. Bivajući majka taj strah se umnožio i moguće oteo kontroli. Bilo kako bilo scena kojoj sam prisustvovala na pumpi ispred Budimpešte u ranu zoru nije doprinela umanjenju mog straha.

Problem zbog kojeg smo stali na ovu pumpu rešila sam na sledećoj, ali ta scena mladih lepih (za sada) ljudi koji kupuju i tu na vratima toaleta na benzinskoj pumpi koriste praškiće koje su kupili zauvek se urezala u moju memoriju i svako malo me podstiče na razmišljanje o uzročno posledičnoj vezi napretka i nazatka civilizacije.

VELEGRAD

Koliko se nije pokazala kao najpouzdanija (manje više našim greškama) pokazivačica pravca po Poljskoj i Slovačkoj Nataša se pokazala kao brilijantna u pronalaženju i dovođenju na adresu unapred rezervisanog apartmana u Budimpešti i zbog toga smo joj večno zahvalni.

sinagoga

Nakon neprijatne epizode na benzinskoj pumpi dolazak u Budimpeštu bio je pravo osveženje, iako je i ovde počeo da provejava sneg nije nas obeshrabrio, uz jasna i precizna uputstva stigli smo na željenu adresu tačno na ulaz velike nove stambene zgrade u nekadašnjem jevrejskom delu grada, nedaleko od velike budimpeštanske sinagoge. Na ulazu u zgradu, iako je bilo oko dva sata posle ponoći, čekala nas je devojka iz agencije preko koje sam rezervisala naše prenoćište. Znale smo se po glasu vrlo dobro jer smo, sada već prethodnog dana i te večeri nebrojeno puta razgovarale preko telefona. Ništa nelogično s obzirom da smo mi računali da ćemo u Budimpeštu stići najdalje do deset uveče, a ispostavilo se da smo zakasnili svega 4 sata! Nakon kratkog upoznavanja, parkiranja auta ne baš odmah tu (centar grada je centar grada) ulazimo u zgradu dok nam ona objašnjava da možemo platiti naš boravak unapred, pa na odlasku ostaviti ključ od stana u tom i tom poštanskom sandučetu ili se s njom dogovoriti da ponovo dođe i tada obavimo novčanu transakciju. Nisam uspela da se suzdržim a da ne pomislim da li bi tako nešto bilo moguće kod nas i da li ima bilo kakva negativna iskustva sa onima koji su rekli da će platiti na kraju, a onda zbrisali. Kako je 2 ujutru, a mi smo na putu bili već 15 sati nisam svoje razmišljanje podelila sa njom, mi smo se odlučili za plaćanje odmah.

Stan koji smo imali na raspolaganju u ovom grandioznom gradu bio je iznad svakog očekivanja i doveo nas je u iskušenje da svoj boravak produžimo. Prostrana spavaća soba, kupatilo, toalet i izrazito veliki prostor, moderno nazvan „open space“ u kome je kuhinja malim šankom odvojena od trpezarije i dnevne sobe. Opremljeno svim onim što je neophodno, a ničim suvišnim pružio nam je zaista veoma prijatan i opušten boravak. Nakon ovog iskustva postala sam poklonik ovakvog vida turizma. Uz internet prava je sitnica pronaći odgovarajući stan za iznajmljivanje na dan u mnogim gradovima Evrope. Za mene ovo iskustvo je bilo očaravajuće (očiotvarajuće), uživati u svim prednostima svakodnevnog života bez ikakvih formalnosti i u ritmu koji meni odgovara.

Osim smeštaja u stanu i osnovnih uputstava za aparate koji se u njemu nalaze naša domaćica je vrlo ljubazno i opširno odgovarala na sva naša pitanja od toga gde bi mogli sada odmah, iako je skoro tri sata ujutru, jesti do kako stići do centra grada, gde razmeniti novac, kuda otići na metro… Ni sama nisam sigurna da li bih uspela da iskažem toliko strpljenje u to doba noći, ali izgleda da je i njoj bilo zanimljivo da čuje veoma skraćenu verziju našeg putešestvija od Varšave do Budimpešte.

Zajedno sa njom silazimo liftom, ona nam pokazuje pravac u kome se nalazi lokalna prodavnica koja radi celu noć, a ima sve što bi nam bilo neophodno za ranojutarnju večeru, još jednom joj se zahvaljujemo i odlazimo. Nije daleko do prodavnice, sneg polako pada, mi hodamo polako i razgledamo kraj u kom se nalazimo. Sve zgrade su visoke, neke s početka dvadesetog veka, neke starije, neke napravljene juče, a sve su se lepo složile i uklopile. Nisu baš u tip top stanju, ali im ne smeta. Mnoge od njih su ono što ja zovem klasična gradska kuća, u prizemlju lokal ili lokali, a od prvog sprata stanovi i to što viši sprat to su manji po površini i manje luksuzni, sve do onih u potkrovlju ili na mansardi. U novim zgradama su naravno moderne ekskluzivne prodavnice nameštaja ili moderne galerije slika. U jednoj je izložba slika velikih formata tema su cvetovi i to na svakoj slici samo po jedan cvet uvećan i naslikan u neverovatnom koloritu. Mnogo boja uklopljenih i vibrirajućih, naglašenih voluminoznim potezima širokom četkicom koji prevazilaze ivice slike. Moderne, a opet sa jasnom vezom sa slikarstvom s kraja XIX i početka XX veka, neka mešavina ekspresionizma i impresionizma. Posmatram ih tako u sred noći osvetljene jarkim veštačkim svetlom i polako prelazim u stanje zanosa tako nepohodno nakon svih stresova petnostočasovnog putovanja. Obliva me osećaj zadovoljstva i sreće što sam konačno u ovom neverovatnom gradu. Posle toga sve je moglo samo lepo biti.

Nedaleko od galerije je prodavnica u kojoj je gužva k’o u sred bela dana, mnogo maldih ljudi koji su ogladneli i ožedneli, prodavnica puna svega, graja, smeh, svi ljubazni i fini, nama lepo, a njima čudno što nas vide, valjda nije uobičajeno da neko ko je prevalio pola veka u tri ujutru kupuje nešto za pojesti i popiti. Prodavačice i prodavci se baš ne snalaze sa engleskim, ali uz dobru volju i pomoć ostalih mušterija sasvim lepo se sporazumevamo obavljamo kupovinu, pozdravljamo se sa svima u radnji i ispred nje i odlazimo do našeg stana na zasluženu večeru. Primećujemo u povratku da se u okolini nalazi nekoliko klubova ispred kojih je red za ulaz i neizostavne scene mladića i devojaka koji se teturaju. Tuga našeg doba.

Ponovo smo u čudu koliko je Budimpešta svetla i kako mrak ovde nije isto što i mrak u Poljskoj i Varšavi. Iako spava Budimpešta vibrira i jedva čeka novi dan.

Budapest-at-Night

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
Posted in Putovanja and tagged , , , , , .

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *