PUTOVANJE U SREDNJI VEK – TREĆI DEO

Putovanje u dobrom društvu, putovanje sa ciljem, putovanje na kome se uči ili podseća, putovanje na kojem se odlazi daleko u prošlost čini da dan traje mnogo duže nego broj sati koje ima. Tako i naše putovanje „Kruna i krst, vladarke doma Nemanjića, dolina jorgovana i stari Ras“ sa Artis Centrom izgleda kao da je započelo davno, davno, a u stvari tek je drugi dan našeg studijskog izleta.

Ostavili smo za sobom Petrovu crkvu i Đurđeve stupove i krenuli u susret zadužbini Stefana Uroša I, sina prvog srpskog kralja Stefana Prvovenčanog i mletačke princeze Ane Dandolo.

Kako kaže tekst na web strani o Nemanjićkim zadužbinama: „Sopoćani se nalaze nedaleko od Novog Pazara, 16 km zapadano uz tok reke Raške, po kojoj se i srpska država u srednjem veku nazivala Raškom. Među visokim i nerodnim brdima, ozbiljnih i mrkih oblika, s pretećim kamenim liticama, nedaleko od svoje prestonice Rasa, podigao je kralj Uroš I hram Sv. Trojce, nad samim izvorom reke Raške. Naziv Sopoćani dobio je po staroslovenskoj reči sopot, što znači izvor.“

Iznad manastirske ograde proviruje Urošev hram, na koji je naslonjena otvorena priprata sa zvonikom dozidana u doba dok Dušan još nije postao kralj. Obnovljeni, sjajni, zasvođeni…

Hodajući polako mešaju mi se osećanja., drago mi je naravno da se dragulji srednjeg veka, crkve i manastiri, obnavljaju i konzerviraju ali sam stalno u nedoumici do koje mere to treba da ide. Da li napraviti „na novo“ ili konzervirati postojeće. Naravno da je bolje da crkva dobije krov pa se na taj način zaštite i freske, ali da li treba baš sve upeglati? Ne znam, na svu sreću nije na meni da odlučujem.

Sve tako u razmišljanju čujem kako naša Tamara, kao da je misli čitačica, pominje Aleksandra Deroka i njegovu knjigu „Kad je jeroplan leteo nad Beogradom“ (upsut obavezno je pročitajte ako niste) i priču o izletu mladog Deroka i pesnika Rastka Petrovića. Kroz žbunje, grmlje i visoku travu stigli su do Sopoćana, a oni u ruševini, bez krova, drvo po sred naosa raste. Rastko cele noći uz rakiju misli svoje sa Apolinerom razmenjuje, a Deroko ranom zorom posmatra zrake sunca koje lagano oživaljavaju, jednu po meni od najlepših freski srednjevekovnog fresko slikarstva u Srbiji, Uspenje Bogorodice. Zadivljen komentariše kako nikada ne bi trebalo staviti krov na zdanje kako bi zauvek svetlo ovako budilo ovu fresku. Kako život piše romane, a i anegdote, on je kasnijih godina kao vodeći arhitekta bio na čelu ekipe koja je počela sa restauracijom Sopoćana i prvo što je urađeno stavljen je krov. Na svu sreću inače ni ovoliko se ne bi očuvalo od ove čarobne freske da nije.

Na fresci se trenutno radi, skele su svuda, a i fotografisanje je zabranjeno pa će čitalac morati da se zadovolji slikama koje pronađe na internetu.

Valjalo bi reći da su Sopoćane oslikavali razni majstori, neki bliži umeću velikog majstora Uspeća, neki dalji, neki ni prineti. Pravo mesto da studenti istorije umetnosti nauče i uporede razlike. Što se mene tiče davno je to uradio profesor Korać na našoj praksi.

U priprati, onoj zatvorenoj, da kažem predsoblju crkve, između ostalih scena prikazana je i smrt Ane Dandolo, Uroševe majke. Tamara diskretno podstiče svoje verne slušaoce da uporede tu scenu sa scenom Uspenja Bogorodice. E da bi videli razliku u kvalitetu slikara, ali i da bi primetili sličnost u kompoziciji i želji da se podvuče božanska linija samih Nemanjića.

Možda će par reči Vojislava Đurića iz njegove knjige „Vizantijske freske na tlu Jugoslavije“ na pravi način opisati razliku između dostignuća slikara Uspenja i onih drugih: „…Tu nije mogla da dođe do izraza ona nesputana snaga velikog slikara iz naosa i onkava čistota monumentalnih rešenja…. Samo zlato na pozadinama nije bilo dovoljno da se njihova dela uzdignu do dragocenih vrednosti fresaka u naosu…“

Makar i sa skelama drago mi je da sam opet videla Uspenje Bogorodice i divila se monumentalnosti figura, pastelnim tonovima, mekoći pokreta, lepoti likova. Sve mi se čini da je ovaj izlet u prošlost ne samo izlet u istoriju zemlje u kojoj sam rođena i živim, već i u moju ličnu prošlost i istoriju. Divno je imati osećaj da ste poznavali i da su kroz vaš život prošli neki veliki, divni i pametni ljudi i ostavili svoj trag.

Koliko god da naš imaginarni dan traje, on ipak ima sati koliko ima te je vreme da se krene dalje. Na kratko ćemo se vratiti do Novog Pazara i u njemu provesti našu pauzu, a na putu do njega Tamara nam je priredila prvo od dva iznenađenja i dve ne planirane posete objektima tako značajnim a skrajnutim.

Već sam pominjala činjenicu da u srednjem veku vladari na ovim prostorima nisu bili stacionarni, nisu gradili velike palate i dvorove, da bi oko njih nicala velika urbana naselja. Vladari su bili „putujući“ te nije bilo prilike da nikne puno gradova/urbanih celina u kojima bi se razvijali zanati, umetnost, trgovina… Ali. Malo pre nego što se uđe u Novi Pazar na putu od Sopoćana, nailazi se na prizor koji bi za većinu ljudi bila samo gomila tamo nekog kamenja „pitaj boga“ od kada i čemu je služila. Oko te „gomile kamenja“ račvaju se putevi, pored jedne prolazi most, među tim kamenjem kada padne kiša pravi se močvara i skuplja žabokrečina, a preko puta, verovatno opet na takvoj jednoj „gomili“ nikao je moderni „rizort“ da ne kažem restoran sa svim sadržajima koji ugađaju savremenom čoveku.

E pa evo obaveštenja za većinu, ta „gomila kamenja“ su ako bolje pogledate osnove kuća, očigledno dobrih, sa sve vodovodom i odvodom za kanalizaciju, podrumima i prostranim sobama. Dakle nalazimo se ispred nečega što je bilo razvijeno urbano naselje/grad, i to srednjevekovno. Taj deo se zove Pazarište (Trgovište), kako mu samo ime kaže mesto gde se pazarilo/trgovalo. Izdržavaju ostaci i opstaju uprkos svim nevoljama koje im vekovi donose, a nema ko da im pomogne da istraju. Napominje naša Tamara, a negde durgde bi se odmah potrudili da ga srede, zaštite, da negde tu naprave rekonstrukciju srednjevekovnog gradskog života i šta sve ne… I šta sve ne…

Bi Pazarište, bi pauza u Novom Pazaru, izvrsni ćevapi i još  bolji sladoled da ostane zabeleženo, ali i pokret ka našem poslednjem odredištu za ovaj čaroban i nestvaran vikend – manastiru Žiča. No, pre toga voditeljica je spremila još jedno iznenađenje za nas. Skrenućemo sa pravoga puta i kroz seoca i zaseoke otići do još jednog bisera, ostataka crkve iz IX veka koja visi nad kanjonom i železničkom prugom, do Stare Pavlice. Mora da smo bili mnogo dobri kada smo ovako nešto zaslužili.

Uskim, vijugavim, lepo asfaltiranim putem vozimo se prema Staroj Pavlici. Oni koji prate putopise ove autorke, a kojim slučajem su i pročitali knjigu „Kao vetar kroz Evropu“ znaju da je zalutavanje i pogrešno skretanje lajt motiv svih njenih putovanja sa čovekom njengo života. Ovog puta dotični nije bio sa njom, ali kao da se uz srednjevekovne i njegov duh ušunjao te u jednom trenutku vozač našeg vremeplova primeti da neće baš biti sa smo na pravom putu, nekako se ne gađa.

Kako poslovica lepo kaže „kartu čitaj, seljaka pitaj“, priupita on prvog čoveka na koga je naišao i sve bi kako valja, do prve raskrsnice levo pa desno i eto nas na pravom putu. Ubrzo i stigosmo podno građevinice i onoga što je od Stare Pavlice ostalo.

Iz sličnog je perioda kao i crkva Sv. Apostola/Petrova ali je ova baš vizantijska kaže Tamara i pokazuje po čemu se to može zaključiti.

Do crkvice se stiže korak po kora sve po železničkim pragovima, koje su postavili kako bi se izvinili što je deo brega na kome je odvaljen kako bi „gvozdeni konja“ prošao i poveodržavu put razvoja i napretka. Stoji oltarska apsida, drži se, i stoji zidić koji je opisuje osnovu ove zaista male, malešne crkve, a jedan ćošak visi nad bezdanom. Osvetlili su ovaj dragulj pa se noću vidi izdaleka. Kada prolazite putem od Kraljeva prema Novom Pazaru ili obrnuto obratite pažnju videćete na vrhu brdašceta nestvarnu sliku. U slučaju da imate viška vremena (a potrudite se da ga pronađete) skrenite s puta i obiđite Staru Pavlicu, biće vam drago.

Nas put vraća na „glavnu džadu“ sve pored nekadašnjih pogona Todor odeće, koje sada zvrje prazne, polurazvaljene kao i mnogo toga što nije iz srednjeg veka. Tema za neku drugu priču.

Putujemo ka Žiči da zatvorimo Nemanjićki krug na mestu gde je počela samostalnost, tj. autokefalnost Srpske Pravoslavne crkve – prvoj arhiepiskopiji srpskoj. Nadaleko čuvena po svojoj crvenoj, plamtećoj fasadi Žiča je bila mesto gde je Sava Nemanjić, u svetovnom životu Rastko, stolovati kao prvi srpski arhiepiskop.

Tiho je u našem mikro-kosmosu. Svako je sa svojim mislima. Videli smo i čuli toliko toga, mnogo ne samo za dva dana, mnogo i za mesec dana. Na svom prednjem sedištu koristeći sve prednosti novih tehnologija Tamara u realnom vremenu izveštava sve one koji sa nama nisu krenuli o onome gde smo bili i šta smo videli. Čuda, čuda današnjice.

Posle prolaska kroz Matarušku banju stižemo do kompleksa Žičkog manastira. Mogla bih ga mirne duše nazvati i turističkim kompleksom. Za razliku od svih onih koje smo na našem putešestviju obišli ovaj je zaista toliko izgrađen da imam utisak kao da se crkva posvećena Vaznesenju Hristovom guši okružena zidinama.

Odjednom kao da sam surovo probuđenja, grubo izdrmana, izbačena iz lagane plovidbe prošlošću. U trenutku za mene nestaje čarolija, nemam više dodira sa prošlošću, onog skoro pa fizičkog, ne osećam više prisustvo vlastele, vladara i vladarki, prisustvo ljudi običnih. Nestali su, vratili se u svoju dimenziju i ostavili me zbunjenu.

Sve ponavljam sebi da će se vratiti taj osećaj kada prođem kroz kapiju ulaznu. Ništa. Kad prođem kroz vrata hrama. Ništa. Kada se nađem u naosu crkve. Ništa. Ništa. Slušam priču, gledam neobični mizascen bogosluženja u ovom ženskom manastiru, zamišljam Savu arhiepiskopa ponosnog što je odabrao pravi momenat i uspeo da za svoju crkvu izbori autokefalnost, Stefana Prvovenčanog čije su mošti trenutno u hramu. Ništa… ništa.

Izlazimo svi i pratimo Tamaru kao dobri đaci, a ona nam pokazuje jedno od najvažnijih svedočanstava za srednjovekovnu istoriju. U prolazu ispred ulaza u crkvu, ispod kule na zidovima je prepis osnivačkih povelja kralja Stefana i njegovog sina Radoslava. Nisu toliko važni pokloni poput knjiga, odeždi i sl, koliko je važan zapis o poklonima u zemlji, selima, zaseocima, planinama, pašnjacima… Čitav spisak onoga što je pripadalo kraljevstvu i na šta bi manastir mogao da se osloni i od čega da živi. Pravi, neprocenjivi istorijski dokument tu na zidu.

Trebalo bi da me pokrene činjenica da je baš u toj kuli bila i soba koju je Sv. Sava sebi za kancelariju odredio, odakle je pratio šta se u crkvi dešava i poslove arhiepiskopske svršavao. Nije.

Nemam ni neku posebnu želju da fotografijom zabeležim to što vidim, za posle da me podseti. Ko bi ga znao, možda je ipak sve ovo bilo suviše za moje emotivne kapacitete – toliko društveno/državno/crkvene istorije upletene sa mojom ličnom prošlošću i istorijom. Ko bi ga znao.

Bilo kako bilo, završena je i poseta Žiči i mi smo ponovo u našem mini-busu. Pada veče, smrkava se, a mi se polako privikavamo na ono što nas čeka kada iz ovog balona prepunog duhova prošlosti izađemo i svojim kućama stignemo.

Do nekog drugog putovanja u prošlost…