PO ŠUMADIJI

’Nema loših vremenskih uslova, ima samo lošeg oblačenja’ – bila bi parafraza skandinavske izreke o vremenskim uslovima i boravku na otvorenom. Vođene tom idejom, željom da se vide nakon duge izolacije i da po svaku cenu pobegnu iz grada u zeleno i drugačije, izletnice su odlučile da u nedelju 24. maja krenu na dugo, dugo, dugo čekani izlet, pa padale sekire, kiša, sneg ili sijalo sunce.

Vremenska prognoza nije ulivala poverenje, koju god od dostupnih prognoza  odabrale svaka je kategorički podvlačila: oblaci, kiša i ne baš očaravajuća temperatura. Na konstataciju da samo jedna od izletnica ima adekvatnu opremu za najavljeno vreme (ona je iskusna planinarka pa nije ni čudo), ostale su hrabro izjavile: „toliko vas volim da sam spremna da se razbolim“. I tako u nedelju 24. maja ove veoma neobične 2020. godine hvatajući se u koštac sa lošim predskazanjima krenuše na izlet po Šumadiji.

Nije daleko, ali je stići izazovno

Crkva Preobraženja Hristovog u selu Gorovič, nadomak Topole, bila je prvo odredište ovog izleta. Do Topole nikakav problem, lagano, bez gužve na putu, a pljusak kojim je dan započeo lagano je bledeo da bi na kraju potpuno i prestao.

E, a od Topole! To je već nešto drugo. Mnogo raskrsnica, mnogo nedoumica. Ne pomažu Gugl mape (Google maps), zbunjuju se, ima konekcije/nema konekcije i to baš u ključnim momentima. Prolaze pored aviona iz Drugog svetskog rata koji stoji u nekom dvorištu, koje je opet na vrhu visokog podzida. Da li levo, da li pravo? Iz nekog razloga rukovoditeljka na volan odlučuje da treba pravo…

Voze se neko vreme, divni su predeli šumadijski, zeleno je u hiljadu nijansi, blago brdovito, dovoljno je što se voziš tuda pa da ti je lepo. Kako su ipak krenule do konkretnog odredišta valjalo bi pitati – po onoj staroj ’kartu čitaj, seljaka pitaj’; i pitaše. Naravno da je kod aviona trebalo levo (kao uostalom i kod Albukerkija).

U povratku kod aviona skrenuše desno, pa pravo do ’lakat krivine, ali ti nastaviš pravo’ i stigoše u selo Gorovič. Nema baš nešto ljudi ni oko kuća ni na ulici, ali ko se zatekne čudno ih gleda. Jer nije selo Gorovič, nadomak Topole, selo koje posećuju turisti. Selo Gorovič, pokraj Topole, je pomalo zaboravljeno selo, a o njegovoj Staroj crkvi (kako je meštani zovu) slabo se zna van stručnih krugova, a i u njima ne suviše.

Naravno da su i u selu zalutale, jer ima skretanja na sve strane, a selo kao svako šumadijsko selo, razbacano na sve strane. Malo asfalt, malo makadam i završiše u dvorištu jednom domaćinskom, lepom, podšišane trave. Pitaše domaćicu kuda, uto stiže i domaćin sa hlebom iz prodavnice, pa im i on objasnio. Sigurno su posle pričali o te četiri žene u velikom autu koje su tu došle pitaj Boga kako.

Bi još jedna zbunjujuća raskrsnica, pitaše opet i uz malo šlajfovanja na uzbrdici i makadamskom putu stigoše do svog prvog cilja.

Stara crkva u Goroviču

U sred šume, u sred groblja i starog i novog stoji crkva bez krova, sa biljkama koje je polako osvajaju. Stoji crkva posvećena Preobraženju Hristovom, koja se slabo pominje u istorijskim izvorima „što u velikoj meri otežava datovanje. Po narodnom predanju, crkvu je podigao despot Stefan Lazarević uoči polaska na Nikopoljsku bitku 1396. godine. Sudeći po arhitektonskim odlikama i stilskim osobenostima, ona je svakako iz vremena o kome predanje govori, s kraja XIV ili početka XV veka i pripada moravskoj graditeljskoj školi.“[1]

Monumentalna, sa detaljima koji jezikom simbola govore puno, bez krova, napukla… A opet impresivna, moćna u tišini. Napuštena je, a opet i nije, oseća se život i protok u njoj. Spoljna priprata joj je dozidana u XVIII veku, 1781. godine, a kamen je uradio majstor Sava Stanković – zapisano je na dovratku.

Za ovu crkvu se veruje da je ona u kojoj se venčao Đorđe Petrović – Karađorđe sa Jelenom Jovanović, koju je kažu predanja, oteo od oca jer ovaj nije hteo da je za Đorđa da.

Kao što se o crkvi mnogo nagađa, a podaci o kojima se priča su pre narodna predanja i legende, tako se i o Karađorđu i njegovom rođenju mnogo nagađa[2], ne mogu se saglasiti naučnici ni oko tačnog datuma rođenja, a kamo li mesta i porekla. Bilo kako bilo, iz svoje postojbine su Petrovići morali pobeći te se tako obreše u Šumadiji, a eto veruje se da se u ovoj crkvi venčao. Neka predanja idu toliko daleko da pričaju kako je u toj crkvi i kršten, te se sa ustaničkom vojskom pred polazak u bitku u njoj i pričestio.

Malo toga se zna, ali ne mora ni da se zna, dovoljno je u crkvi stajati, okolo šetati i istoriju disati.

Šta je bilo posle

Iz sela se uspešno do Topole vratiše i u Knežev konak na ručak uputiše.

Kiša je opet zalivala polja, brda i doline i opet je prestala da bi izletnice po Topoli i Oplencu prošetati mogle. Puca pogled na Kraljeve vinograde i brda okolna, puca pogled – dušu leči. I sve je zeleno, a pomalo i belo…

Maj je mesec i dan je dug, a Aranđelovac nadomak topole… Neke od izletnica su razvijale teoriju da je odlazak do Aranđelovca zbog ravnoteže i činjenice da je rukovoditeljka na volan zapravo više naklonjena Obrenovićima no Karađorđevićima, ali to su samo teorije.

U srcu grada Aranđelovca, podno Bukulje, nalazi se Park i u njemu Bukovička banja. Emilijan Joksimović, prvi srpski urbanista, iz velikog sveta doneo je ideju o parkovima i uređenim zelenim površinama van Beograda i tako je 1849. kupljeno zemljište i započeto uređenje današnjeg Parka Bukovička banja i izvora lekovite vode u njemu. U doba Knjaza Mihajla Obrenovića biće jedna od najboljih i najuređenijih evropskih banja.

Osnove današnjeg izgleda Park je dobio u vreme secesije, u vreme procvata banjskog turizma između 1900. i 1905. godine (što je mnogo osnovaniji razlog zbog kojeg je autorka ovih redova, a i rukovoditeljka volanom, zagovarala dolazak u Aranđelovac). U tom periodu, tačnije 1907. godine izgrađen je bio i Paviljon Knjaza Miloša u kojem su česme sa lekovitim mineralnim vodama. Ovo delo arhitekte Branka Tanazevića u stilu razvijene evropske secesije, 2016. godine je doživelo svoj preporod i sada sija svom svojom lepotom.[3] Malo ga je stisnula novo napravljena otvorena pozornica, koja je zaista mogla pronaći svoje mesto negde drugde na 21 hektaru koliko je veliki park, ali ne može sve uvek da bude baš savršeno.

Uz miris ruža, svežine i uz pogled na neke od 66 skulptura izletnice napustiše Park. Skulpture su tu zahvaljujući viziji grupe umetnika-skulptora iz davne 1966. godine. Umetnici iz Beograda i Aranđelovca hrabro su započeli Simpozijum skulpture pod nazivom „Beli Venčac“, a onda je nastala i manifestacija „Mermer i zvuci“. Sva sreća živi ta manifestacija još uvek, možda ne onako grandiozno kao nekada, ali živi i ostavlja trag. Vremenom skulptorima su se pridurživali i muzičari, kompozitori, književnici, pesnici, pozorišni umetnici, keramičari…

Na kraju

Uz kafu i kolač rezimiraše svoj prvi izletnički dan nakon dugog karantina. Da bi završetak bio kao i početak, izlazak iz Aranđelovca nije bio tako jednostavan kao što je ličilo na prvi pogled. Ni objašnjenje ’samo pravo pa uzbrdo prema Orašcu, a onda do Mladenovca i na auto-put’, iako je delovalo veoma jednostavno, nije bilo tako jednostavno u praksi. Bilo je opet malo raspitivanja i diskusije oko toga da li je bilo tog nekog polulevog skretanja ili nije (bilo ga je), ali je na kraju put ka Orašcu uspešno pronađen i do Beograda se putovalo lagano u susret suncu na zalasku.

Fotografije M. Sikošek, osim gde je drugačija naznačeno

[1] Tekst sa web strane Zavoda za zaštitu spomenika kulture Kragujevac

[2] Jedan od najverovatnijih je da je rođen 16. novembra 1768. (pominju se i 1752. te 1762)

[3] Na YouTube kanalu Lepota života mogu se videti kratke filmske priče o secesiji. Paviljon Knjaza Miloša biće tema jedne od narednih epizoda.