Lagano buđenje i razvlačenje po krevetu i sofi u dnevnog sobi, doručak i kafa, planiranje šetnje po Budimpešti uz plan grada. Napolju povremeno provejavaju pahuljice, ali to svakako nije razlog koji će nas sprečiti u našoj nameri da bar malo upoznamo grad. Uključujemo televizor ne bi li proverili imali čega novog u vestima i šta se sa svetom dogodilo dok smo mi putovali planinskim bespućima. Pregledavamo razne vesti na raznim jezicima, a onda nailazimo na vesti na engleskom na nekoj mađarskoj televiziji za strance na kojoj su snimci zavejanih automobila i kamiona koji su na planiniskim usponima proveli noć bespomoćni i bez mogućnosti da se pokrenu po velikim snežnim nanosima. Slušamo pažljivo i u momentu shvatamo da je reč o Visokim Tatrima i predelu kroz koji smo mi prethodnu noć prošli. Od sudbine onih koje su ujutru otrpavali i spašavali delilo nas je svega pola sata, svega trideset minuta od prolaska preko tog prevoja, svega 1800 sekundi posle napetog ali srećnog susreta sa zaglavljenim šleperom. U čudu gledamo prilog do kraja i razmišljamo koliko je vreme relativna stvar i kako smo imali neverovatnu sreću da smo sada ovde i da iz udobne fotelje u toplom stanu gledamo ove vesti, a svega trideset minuta nas je delilo od toga da budemo vest.
Ohrabreni činjenicom da nismo bili vest i gurani nekom ne baš razložnom radošću krećemo u obilazak Budimpešte. Po svom običaju želimo za početak da izbegnemo poznata mesta i uobičajene turističke rute te svoje budimpeštansko lutanje započinjemo putovanjem metroom, koji spada među najstarije sisteme podzemnih železnica u svetu čiju prvu liniju je u rad pustio car Franjo Josif I davne 1896. godine, daleko van centra grada do nekada industrijskog dela grada i poslednje stanice ove metro linije. Saznati što više o raznim delovima grada, videti kako i gde ljudi zaista žive, van slike sa razglednice nekako mi se čini kao najvažnije u putovanjima. Putujemo u vagonu ne novom i daleko od savršenog stanja, ali „radi, pali, ide“, malo pod zemljom, malo nad zemljom, kada napustimo širi centar grada voz izlazi na površinu i prolazi predgrađem sa sivim kućama, nekada industrijska zona, danas tu i tamo nešto radi, ostalo je ili napušteno ili pretvoreno u magacine. Da li zbog sivog dana, da li zbog sivih kuća, nekako je teško i pritiska grudi. Ako je tako sada, kako li je bilo pre 30 i više godina u doba mraka i nesloboda, nemaštine svake vrste. Opet, možda i nije bilo tako mračno kako se čini sa ove udaljenosti ili se prosto nije znalo za bolje pa se živelo kako se mora, a danas se zna da može bolje, mnogo bolje pa se živi depresivno jer se ne uspeva živeti bolje. Ljudi ulaze u voz i iz njega izlaze, mehanički, jasno je da im je to svakodnevna rutina, nema baš puno osmeha, svako putuje sa svojim brigama.
Stižemo do poslednje stanice, malo je gužva i vreva, ljudi sa kesama i torbama. Uprkos prvobitnoj ideji da samo okrenemo krug i vratimo se odakle smo i došli izlazimo sa stanice i ustanovljavamo da je to ustvari deo grada sa velikim tržnim centrima danas zvanim „šoping mol“ (moš’ misliti! vidla žaba da se konj potkiva pa i ona digla nogu). Dva tri ogromna centra, parkinzi i onda veliki bulevar sa novim zgradama skoro istim kao i u svakom gradu u onom delu koji se zove Novim. Dotični centri su međusobno spojeni zatvorenim mostovima, tj. pasarelama koje prelaze preko bulevara. Svi izgledaju identično, kao i svaki drugi u bilo kom gradu u Evropi, a boga mi i na svetu. Kako je započinjala snežana mećava (pahuljice više nisu bile tako nevine i topljive), a naša garderoba je iz nekog razloga više odgovarala ranoj jeseni u Beogradu, potražili smo zaklon i toplu kafu u jednom od tih monstruma. Unutra nas je dočekalo ne malo iznenađenje. Puno ljudi, gungula, larma. Potpuna suprotnost onome što smo gledali napolju prolazeći kroz predgrađe. Čim je mećava minula, vozom se vraćamo nazad u centar grada.
Na putu od metro stanice do stana šetamo polako i iznova se čudimo veličini i grandioznosti kuća i bulevara. Zgrade su predivne, ne u nekom savršenom stanju, ali im ne smeta, odišu životom i pobuđuju maštu. Može se lako zamisliti trgovačka metropola XIX veka, život kipi, ljuti gulaši, divlji čardaš, cimbala, violine, Franc List – rok zvezda XIX veka, rigojanči (čokoladna torta sa likerom nazvan po čuvenom ciganskom vijolinisti u čast njegove vatrene ljubavi sa belgijskom knjeginjom američkog porekla), brzo penjanje na društvenoj lestvici i još brži padovi. Ljudi svih fela, nacionalnosti, znanja i umeća. Po nekima od njih ulice nose svoja imena i sećaju na uzavrelu prošlost grada.
Ovoga puta do stana idemo drugim putem i stižemo do budimpeštanske sinagoge, izgrađene pre 190 godina, druge po veličini u Evropi. Kada joj se sasvim priđe ne shvata se njena veličina, verovatno zato što je okružena velikim dvorištem, prepunim drvećem, zaklonitim, osmišljenim za kontemplaciju, ali i podsećanje na sav užas poslednjeg velikog svetskog rata. Tokom šezdesetih godina prošlog veka jevrejska zajednica je zgradu prodala mađarskoj vladi, ipak 2009. godine zajednica je zgradu unajmila od vlade i potpuno je obnovila. Gledam i razmišljam o stradanjima, bezumlju rata i ljudskom umu. Kako je moguće da isti um može da napravi impresivne građevine, magične slike, iznedri najdivnije ljubavne stihove, sastavi dah oduzimajuće romane, otkrije velike tajne prirode, a onda….
Sve te emocije i impresije uz ponovne pahuljice, vetar i temperaturu sve bliže nultom podeoku polako uzimaju svoj danak, entuzujazam za šetnju nam je malo opao, na svu sreću stan i tako željeni predah su blizu. Nema te muke koju dobar ručak, čaša vina i topla soba ne mogu da umanje.