Kako se nižu godine tako su mi sedišta pored prolaza u avionu mnogo draža od onih pored prozora, a kako se sada naplaćuje ako želite da birate gde sedite, radije se prepuštam nasumičnom kompjuterskom odabiru ili kako mi dodele. Tako mi je u odlasku na Kipar zapalo mesto sa pogledom, što će se ispostaviti kao blagoslov. Sva stešnjenost i deranžiranje saputnika prilikom odlaska do određene prostorije isplatili su se zbog nenadmašnog pogleda na ostrvo. Teško ga je opisati, pa neću ni pokušavati, ali ću samo reći da će me osećaj ushićenja i divljenja izazvan onim što sam videla kroz mali otvor na aeroplanu pratiti tokom celog boravka, a drži me i danas bezmalo nedelju dana po povratku. Bila je to ljubav na prvi pogled.
Branka me je na aerodromu dočekala rečenicom „Dobro došla na ostrvo ljubavi, Afroditino ostrvo“, ni same nismo bile svesne koliko će upravo ta rečenica biti zlatna nit u mom doživljaju ovog parčeta Evrope, bližem Aziji i Africi nego matičnom kontinentu.
Ulice Limasola
Prednost leta koji stiže kasno po podne, dok sunce i dalje zrači neobičnim predelima je što sam na putu od aerodroma kraj Larnake do grada Limasol odmah mogla da upijam posebnosti krajolika, dok od Branke slušam prve priče o istoriji, sadašnjosti, razvoju, privredi, ali i o njenom životu na ovom ostrvu. Obožavam svoje drugarice jer smo u stanju da tokom sat vremena pretrčimo kroz nebrojeno, potpuno različitih, tema i izmenimo isto toliko informacija, a sve to ćeretajući skoro pa u glas. Tako je, iz minuta u minut, moja radoznalost rasla, a inicijalna zaljubljenost se produbljivala.
U Limasol smo ušle kroz deo grada namenjen turizmu – hoteli, restorani, apartmani, klubovi… Prvi su nicali 1970-ih i 1980-ih, kada je i sam Limasol doživeo procvat i nenadano postao ekonomski i turistički centar Kipra, a novi se zidaju svakog dana. Nakon prolaska kroz šarolikost savremene arhitekture, put nas je, sve uz more, vodio pored Amatusa – aktivnog arheološkog nalazišta i prvog velikog urbanog naselja koje je prethodilo nastanku današnjeg grada Lemasos (kako Kiprani zovu Limasol). Bilo je jasno da je nešto posebno, jer nisu vidljivi samo ostaci hramova, agore i ostalih javnih mesta, nego pre svega ostaci stambenog naselja, a to se retko sreće. No, tom mestu ćemo se vratiti nešto kasnije…
Pogled na deo Amatusa
Kroz naše ćeretanje saznala sam da u Brankinoj ulici jedan od dva velika fudbalska limasolska rivala ima prostorije kluba navijača, a kako je bila subota i vreme za utakmicu, dočekala nas je gužva, navijačke pesme, automobilske sirene i nepregledno polje žutih majci (boje dotičnog tima). Kako u toj ulici živi već duže vreme, a zarad sigurnosti moja drugarica je naučila da je dobro mahati i iskazati naklonost. Mada, nisu oni baš toliko nasilni, koliko su bučni. I ja sam mahala, od uzbuđenja što sam tu gde jesam.
Tačka na slovu I mog prvog dana bila je večera u obližnjem restoranu, porodičnom restoranu, omiljenom u tom kraju, a i šire. Već tada sam primetila da su gosti većinom bili lokalni, a ispostaviće se da su lokalni turistički poslenici veoma mudri i da svoju ponudu kroje prema svojim žiteljima, njihovim navikama i njihovom ukusu, a i njihovom džepu. Zašto? Odgovor je vrlo jednostavan, oni su tu uvek i zauvek, a ostali turisti sa svih strana sveta dođu i odu… Naravno da na ostrvu, pa i u Limasolu, ima mesta koja su prilagođena onima koji dolaze na kratko, ali ta mesta sigurno nisu u svim delovima grada, već tamo gde je očekivano da se nađu (mada je i u njima hrana odlična, samo su cene malkoc jače). Kiparsko roštiljsko meze, koje je ispunilo veliki sto sitnim tanjirićima i činijicama, bilo je parada omamljujućih ukusa različitih vrsta mesa, kobasica (oh, bože, domaće kobasice koje su odstojale u crnom kiparskom vinu! Oh, moj bože!), sosevi, salate… Sve malo malecko, a toliko toga da smo i sutradan nas tri (Brankina mama, Branka i ja) imale ručak. Ne zna se šta je bilo boljeg ukusa, stizalo je redom, sve spremljeno upravo u tom trenutku, nešto poput leskovačkog voza, uz bocu vina domaće autohtone loze… Moja čula su se našla na skliskom terenu, sklonom padu ka patetici i preteranom izlivu emocija… Početno zaljubljivanje na prvi pogled bilo je zapečaćeno, a put ka dubokom poštovanju, divljenju i ljubavi započeo.
Od Afrodite, preko Ričarda lavljeg srca do današnjih dana – šetnja kroz Limasol za mene je bila otkrovenje kroz uživanje i otkrivanje. Kipar, ostrvo blizu Orijenta, a zapravo bez iole značajnih orijentalnih odlika. Ostrvo daleko od centralnog i zapadnog dela evropskog kontinenta, a glavni zajednički imenitelj u unikatnoj arhitektonskoj mešavini upravo srednjevekovni elementi iz tih krajeva.
Pretpostavlja se da je Amatus, sa naseljem, trgom, odbrambenim zidom u podnožju i Agorom sa hramom posvećenim Afroditi i ranohrišćanskom bazilikom na brdu iznad, jedan od najstarijih gradova. Doduše, nedostatak arheoloških ostataka iz kasno bronzanog doba, a sve zbog velikog zemljotresa krajem 70-ih godina naše ere, pa i nepostojanje neke legende o osnivanju ovog grada, ne podržavaju baš tu izjavu o najstarijem gradu, ali ono što postoji opravdava pretpostavku da su prvo naselje na ovom mestu oformili Eteokiprani (Eteocypriots)[1] negde oko 11 veka pre nove ere, bežeći iz Pafosa kojeg su tada osvojili antički Grci (Heleni). Od tragova intenzivnih komercijalnih aktivnosti između 1050. i 800. godine pre nove ere, preko Feničana, Asirijaca, Egipćana, Persijanaca, Ptolomeja i Rimljana, Amatus je konačno nestao kada je uništen, opustošen i napušten tokom arapskih osvajanja u drugoj polovini 7. veka naše ere.
Pogled sa vrha brda na Amatus
Ostaci stambene kuće u Amatusu
Sa vrha brda i mesta gde se nalazio Afroditin hram pruža se veličanstveni pogled, a fragmentima preostalim iz davnina dominira kopija vaze koja je stajala kao ukras i mesto za sakupljanje grožđa na ulazu u hram. Bilo ih je dve, a onu originalnu koja je pretekla nakon svih prohujalih vekova odneo je francuski arhitekta Edmond Ditua i sada se može videti u pariskom Luvru.
Replika vaze sa ulaza u hram posvećen Afroditi
Preko ostataka na sinje more
Stari deo Limasola je šarolika mešavina istorije i sadašnjeg trenutka. Njegova razbarušenost, kako je to lepo definisala moja drugarica Branka, ili opija ili odbija – sve zavisi od ukusa. Za mene je opijajuće. Mogla bih da šetam i da šetam do besvesti i svaki put da primetim nešto novo. Iako je mnogo toga napušteno, pa i zapušteno, opet nekako ne smeta, jer je ceo grad živući, a ljudi topli i ljubazni. Sve pulsira, ali ne opterećuje; puno je života, a i spokoja. Nema buke, ali nije ni tišina. Vruće je, ali je u hladu baš kako treba…
Kada se izmaknete od avenije uz more dočekaće vas zamak Ričarda Lavljeg Srca. Putujući u osvajanje (ili oslobađanje, zavisno od ugla gledanja) Svete zemlje u 12. veku bio je prisiljen da pristane na Kipru kako bi od vizantijskog vladara Isaka Komnena oslobodio svoju zaručnicu Berengariju od Navare. Kipar je osvojio i na njemu se venčao. No, nije zadugo zadržao Kipar kao svoju teritoriju i nadležnost, prvo ga je prodao vitezima Templarima, da bi se predomislio i preprodao ga Gi d Luzinjanu, te se ostrvo nekoliko narednih vekova (od 12. do 15) nalazilo u vlasti francuske loze Luzinjana (biće i o tome reči u narednim tekstovima).
Zamak Ričarda Lavljeg Srca u kojem se danas nalazi Muzej srednjevekovne umetnosti
Period s kraja 19, a pre svega početka 20. veka je u arhitekturi nekih zemalja postao prepoznatljiv po pokušajima stvaranja nacionalnih stilova sa prepoznatljivim motivima i inspiracijama. Na Kipru ta težnja je vidljiva u zgradama u kojima su bile smeštene (a u nekima su i danas) nacionalne institucije. U vreme kada su građene Kipar je bio engleska kolonija, ali je postojala težnja ka podvlačenju pripadnosti evropskoj, helenističkoj kulturi, pa su te građevine projektovane kao neo-helenske (tako bih ih ja nazvala, jer nisu klasicističke ili neoklasicističke, dakle nisu samo inspirisane helenskom i rimskom arhitekturom, već su pokušaj stvaranja novih antičkih hramova, pre svega helenskih). Malo srednjeg veka, malo neo-helenskih zdanja, a opet kada pogledate uvis kroz uske ulice starog grada mogli bi da pomislite kako gledate prizore sa Sicilije. Neverovatan spoj svega.
Administrativna zgrada u neo-helenskom stilu
A sa druge strane avenije savremena marina, namenjena onima sa velikim prohtevima, ali… Tu postoji jedno veliko ali, koje je okosnica kiparskog načina razmišljanja kada je turizam u pitanju. Nove, moderne marine se grade za ljude sa visokim primanjima, pa su izdvojene, pa su restorani i kafei u njima ekskluzivni i skupi. No, to nije slučaj sa limasolskom marinom – nikako. Arhitektonski je organski stopljena, restorani, kafei i sale za vežbanje su po uređenju ekskluzivni, ali po cenama pristupačni svima. Jer – onih s mnogo novaca nema puno, uglavnom su stranci, biće tu dok je sezona kako bi vozili svoje jahte i odmarali u svojim vilama, a onda će otići, a žitelji Limasola će zauvek biti tu i sa porodicama i prijateljima će provoditi prijatne večere ili nedeljne ručkove u restoranima i kafeima limasolske marine.
Pogled na limasolsku marinu, jahte i vile
Jedan od restorana u Marini
Fotografije – M. Sikošek.
Nastaviće se…
[1] Kovanicu Eteocypriot je 1936. godine za autohtoni pre helenski kiparski jezik i pismo smislio Johan Frederik, a sami Kiprani kovanicu Eteocypriots koriste za pre helensku populaciju ostrava.