GOSTUJUĆI POST
Devedesetih godina prošlog veka argentinski tango je zahaljujući muzici i filmu, u svetu koji je živeo normalno uprkos nevoljama na našem prostoru, ponovo došao u žižu interesovanja kao što je to bilo i na početku tog XX veka: Hulio Iglesijas album “Tango” 1996; „Miris žene“ 1992. sa maestralnim tangom koji je otplesao Al Paćino; „Čas tanga“ Selija Potera 1997, „Tango“ Karlosa Saure 1998.
Kao rekacija na novo interesovanje Buenos Aires je, tih ’90-tih godina XX veka i početkom XXI, prepun Nemaca i Holanđana koji provode godišnji odmor učeći da igraju pravi argentinski tango po dekadentnim klubovima u trošnim četvrtima grada; neki od njih su čak postali profesionalni igrači i ostali u Buenos Airesu.
Argentinci na sam pomen svega toga prevrću očima tvrdeći da nijedan “gringo” ne može da prodre u dušu njihove muzike. No ipak su zadovoljni. Tango je ponovo u modi i to ne samo među strancima. U svim kafeima i taksijima uključena je radio stanica FM Tango ( taksi je iz nepoznatih razloga jedno od najboljih mesta za slušanje tanga), jedan televizijski kanal je posvećen isključivo tangu, argentinski tridesetogodišnjaci su muziku svojih roditelja počeli da osećaju kao svoju, kao pitanje časti i identiteta.
Pa čak i turisti, pored skupih i besprekornih profesionalnih tango-programa žude da zavire u neku salu gde “pravi” Argentinci igraju za svoju dušu, poštujući sva pravila plesa, o kojima, između ostalog piše poznata spisateljica Luisa Valensuela u svojoj priči “Tango”: “…Sada već znam kada treba da igram sa nekim od njih. I sa kim. Uočavam onaj vrlo lagani pokret glavom koji mi govori da sam ja izabrana, prepoznajem poziv i kada želim da ga prihvatim, vrlo mirno se osmehnem. Znači – prihvatim i ne mrdam; on će doći po mene, pružiće mi ruku, staćemo jedno spram drugog na ivicu podijuma i pustićemo da se zategne nit, da bandoneon svira sve jače, sve dok ne dođemo do ruba eksplozije, i onda, u nekom neočekivanom akordu, on će mi staviti ruke oko struka i isplovićemo. Sa punim jedrima veslamo praćeni vetrom, ako je milonga (podvrsta tanga, melodičnija, sličnija valceru – prim.LJ.P.A.); ako je tango, podupiremo se. I noge nam se ne zapliću, jer mi on mudro ukazuje na manevre lupkajući me po leđima. Bude poneki novi korak, neka figura koju ne znam i improvizujem, pa ponekad i osvetlam sebi obraz. Pustim jednu nogu da klizi, podupirem se o desni bok, ne odvajam noge više nego što je preko potrebno, on elegantno gazi i ja ga pratim. Ponekad se zaustavim, kada mi srednjim prstom lagano pritisne leđa. Stavljam ženu u mrtvu tacku, govorio mi je učitelj i tada treba da se zalediš usred koraka da bi on mogao da izvede svoje figure….”
Smatra se da je tango nastao 70-tih godina prošlog veka kao hibrid raznih ritmova, na bazi crnačke habanere. Etimologija podleže velikim diskusijama: neki spominju latinski glagol – tangere;1803. god. reč tango je zabeležena da označi neki meksički ritam; dovedeni crnci su reč bubanj (tambor) iskrivljeno izgovarali tango; prema jednom rečniku na nekom od afričkih jezika tango znači približiti se; a postojao je i izvesni ritam koji se zvao andaluzijski tango.
Početkom XX veka stižu novi ritmovi koje sa sobom donosi veliki talas emigracije. Evropljani, mahom Italijani i Španci, dolaze u obećanu zemlju. Zemlja je, međutim, već podeljena i doseljenici se u nedostatku posla koncentrišu u predgrađima, na obalama Buenos Airesa, gradeći tamo svoju Vavilonsku kulu jezika i ritmova.
Sudbine periferijske sirotinje uglavnom su svuda slične. Ovu, međutim, karakteriše upravo ta Vavilonska kula koja vremenom počinje da odiše nostalgijom, tugom, razočarenjem, koji potom postaju glavni elementi poetike tanga. Nastaje lokalni heroj koji ostaje na pola puta između grada i sela, takozvani “kompadre” ili “guapo” (u slobodnom prevodu “kum” i “lepotan”). On je hrabar, prgav, zavide mu, poštuju ga jer vešto barata nožem, oblaci se kao kicoš i neizostavno, u protivnom bi bila sramota, sjajno pleše tango.
Tango u početku nema stabilnu formu, zasniva se na improvizaciji kafanskih muzičara i pesnika, i traje onoliko i onako kako su ga upamtili slušaoci. Tek kasnije počinje da se uistinu piše i da polako prerasta u poeziju. Tekstovi tanga su često neprevodivi, jer su napisani posebnim lopovskim i zatvorskim žargonom koji se zove lunfardo. Neke reči su nastale tako što su ih doseljenici u neznanju deformisali, a neke su, kao i svuda šatrovačke, izgovorene obrnuto, kao gotan – tango.
Godine 1943. čak je donet zakon protiv upotrebe lunfarda, ali on je ubrzo pao u zaborav i lunfardo je vremenom počeo da prodire i u ostale slojeve društva. Društveno neprihvaćen, tango sa ulice (gde su ga sami muskarci medju sobom vežbali) prelazi u specijalne salone za ples sa plaćenim igračicama. Valja napomenuti da je usled emigracije bilo mnogo usamljenih muškaraca, tako da su i saloni i javne kuće (u kojima je tango takodje bio deo zabave) bili puni.
Kasnije tango počinje da se igra i u dvorištima emigrantskih sirotinjskih pansiona, gde su često čitave porodice živele u jednoj sobi. Tekstovi pesama odražavaju način života:
“Ja se sećam, nisi imala šta da obučeš; danas nosiš haljinu od svile sa ružicama rokoko… Odvratno mi je tvoje prisustvo, platio bih da te ne gledam; promenila si čak i ime, kao što si promenila sudbinu: više nisi moja Margarita, sada te zovu Margo” (“Margo”).
“Kako u ovoj žalbi da zaboravim tebe, kafanice u Buenos Airesu, kada si ono jedino u životu što je ličilo na moju staru? U tvojoj čudesnoj mešavini sveznalica i samoubica, naučio sam filosofiju, kocku….i surovu poeziju da više ne mislim na sebe (…) Za tvojim stolovima što nikad ne pitaju otplakao sam jednog popodneva prvo razočarenje; rodio sam se s mukom, popio svoje godine i predao se bez borbe” (Kafanica u Buenos Airesu).
Smatra se da su tekstovi Omera Mansija prva prava poezija u tangu:
“Malena peva tango kao niko
i u svaki stih stavlja svoje srce.
Njen glas namiriše travke predgrađa
Malena ima tugu bandoneona.
Možda je negde u detinjstvu njen glas ševe
poprimio taj mračni ton sokaka,
ili možda ona romansa što je spomene
samo kada se rastuži uz alkohol.
Malena peva tango glasom senke,
Malena ima tugu bandoneona. (“Malena”)
Četrdesetih godina XX veka reči više nisu toliko važne. Muzika postaje veselija, sviraju profesionalci, solisti, kao što je legendarni bandoneonista Anibal Troilo. Instrument koji je došao umesto flaute i promenio stil tanga, pridajući mu još veći zvuk tuge je nemačka varijanta harmonike – bandoneon. Gitaru je u međuvremenu zamenio klavir, a harfa je sasvim prestala da se svira. Sam bandoneon postaje srž tango-zvuka i sa razvojem tanga pojavljuje se sve više muzičara koji ga približavaju džezu. Revolucionar tanga Astor Pjasola, na primer, 1974.god. svira zajedno sa Gerijem Maligenom, na užas tradicionalista koji tvrde da to nije tango.
Dvadesetih godina XX veka tango pevači i igrači odlaze u inostranstvo, pre svega u Pariz koji diktira kretanja u kulturi. Doteruju malo “sirovost” autentičnog i sa tangom prilagođenim pariskom mentalitetu doživljavaju međunarodni uspeh, snimaju ploče i filmove. Taj “ublaženi”, melodičniji tango koji više nema prizvuk opore poročnosti javne kuće jeste ono što se kasnije slušalo u celoj Evropi. Izvođači su po prvi put prihvaćeni u visokim društvenim kugovima.
Bilo je u tom periodu i zabrinutih moralista koji nisu sa lakoćom prihvatali modu prilično lascivnog plesa, te je tango dovođen pred razne “porote” da bi na kraju bio oslobođen. U Kraljevskom pozorištu u Londonu se čak i glasalo sa rezultatom 731: 21 za tango. Predstavljen je čak i Papi, koji ga, kažu, nije osudio. Tako su argentinskoj muzici otvorena vrata i u Argentini.
Viši slojevi, iznenađeni uspehom u Parizu prihvataju tango. Ali sada se bina menja. Svira se i pleše u kabareima. Formiraju se seksteti, takozvani tipični orkestri, sa učenim muzičarima i tekstovima oslobođenim lascivnosti. Za mnoge se samo menja forma. Negdašnje devojke iz javnih kuća prelaze u iznajmljene stanove. “Estersita, danas te zovu Milongita, cvet noći i užitka (:::) Kada u zoru izlaziš iz kabarea, tvoja duša drhteći od hladnoće kaže: Ah!, kada bih mogla da volim…I između vina i poslednjeg tanga u svoju sobu odvodi te tip… Ah, kako se osećaš sama, a ako plačeš …. kažu – šampanjac”.
Iako izvesno vreme nije bio u žiži popularnosti, tango nikada nije izgubio snagu svojih mitova, od kojih je najveci – Karlos Gardel . Obavijen tajnom svog porekla (Argentinac? Urugvajac? Francuz?), to je čovek koji je svojom pesmom i osmehom proslavio tango u svetu. Osim u istoriju Argentine, ušao je i u svakodnevni jezik kao sinonim uspeha. Kada Argentinci kazu: “Ako to uradiš onda si Gardel” – znači da si uspeo. Na koncertu u Buenos Airesu Lučianu Pavarotiju je milion gledalaca jednoglasno i sa puno poštovanja dovikivalo :”Ti si Gardel”. Iako je poginuo u avionskoj nesreći još 1935. tvrdi se da “Gardel svakog dana sve bolje peva”.
Tango je strast i identitet, a za neke i stil života. Borhesu mnogi Argentinci ne mogu da oproste što je voleo milongu, ali ne i tango (iako je on svojevremeno napisao stihove pod tim imenom). Ernesto Sabato u svom eseju o tangu navodi reči Valda Franka da tango “ne izražava slobodnu strast, već uzdržanu strast (…) on je estetski i narodni izraz tragičnog osećanja života (…) jedina moguća pobeda nad tugom”. Sabato dodaje da, na primer, Napolitanac igra tarantelu da bi se zabavio, dok Argentinac igra tango da bi razmišljao o svojoj sudbini. U samom plesu i tom osećanju izolovanosti (dok se plese obično se ne razgovara sa partnerom) i naglašavanju samoće, Argentinac se oseća bolje u svojoj tuzi. Ili kao sto bi rekao jedan od mitskih pesnika tanga, Enrike Santos Disepolo: Tango je tužna misao koja se pleše.
Fotografije Ljiljana Popović Anđić
121