Početkom marta stigao je email od Artis Centra sa najavom za prvo ovogodišnje celodnevno putovanje. Martovski izlet u okviru Artisovog programa „Kruna i krst“ vodio nas je u susret knezu Lazaru, despotu Stefanu i Moravskoj Srbiji, u visoki srenji vek, pred kraj nezavisne srpske srednjevekovne države.
Artisov program ne bi bio Artisov kada ne bi uključivao poneko iznenađenje ili na prvi pogled neobičan spoj. Tako je bilo i ovoga puta, uplovljavanje u Moravsku Srbiju i Moravski stil gradnje manastira započinjalo je u Muzeju naivne i marginalne umetnosti u Jagodini.
Evo kako je to objasnila Tamara Ognjević, autorka programa: „Mnogi su se pitali kakve veze ima stvaralaštvo jedne osobene grupe umetnika sa despotovinom i pričom o nasleđu Moravske škole? Na prvi pogled nikakve. Međutim doživljaj lokalnog stvaroca, svet njegovih ideja, estetika koju promišlja na jedinstven način je ukorenjena u tradiciji, u onome što donose umetniči “nanosi” prošlosti. Istovremeno, baština koju čuva i širom sveta prikazuje jagodinski muzej podjednako je snažan umetnički pečat Pomoravlja koliko i njegovo srednjovekovno nasleđe. Dva refleksa u procesu nastajanja kulturnog identiteta. Bliskija nego što bi se to moglo i pretpostaviti“.
Od XX preko ranog XV veka sve do osamdesetih godina XIV veka, šest vekova kao ništa u svega par sati. Od Stefanove prestonice Beograda do njegove grobne crkve u manastiru Resava preko Jagodine prestonice naivne i marginalne umetnosti do grobne crkve kneza Lazara u manastiru Ravanica. Sve se može kad se hoće.
Iako je tih dana marta bilo pravo rano prolećno vreme sa puno kiše i na žalost bujičnih poplava, iako ni noć sa 11. na 12. mart nije obećavala puno sa beskrajnim i dosadnim dobovanjem kiše, ozbiljne kiše, subotnje jutro je osvanulo tmurnjikavo ali bez kiše, kako su u svom emailu sa detaljnim obaveštenjima za subotnji izlet u petak obećali „nadležni“ iz Artisa. Tokom dana obećanje da će biti bez padavina je prevazišlo i njihova očekivanja kada su se „otvorile sunčane kapije“ i subota pretvorila u sjajan, čaroban dan savršen za još jedno putovanje u prošlost.
Auto-putem prema Nišu u velikom autobusu, da ne kažem vremeplovu, vesela družina kreće se prema Jagodini a dan sve sunčaniji biva. Do Muzeja naivne i marginalne umetnosti lako se stiže, ako izuzmemo činjenciu da je subota i da je pazarni dan, a na putu do Muzeja je pijaca. Ne smeta ništa, živo je i veselo.
Velika kolekcija naivne i marginalne umetnosti smeštena je u kuću građenu 1929. godine za porodicu Ristić, sama je zaštićeni spomenik kulture te ako je neko, poput autorke teksta, ozbiljan zaluđenik za arhitekturu posebno onu s kraja XIX i početka XX veka može se dogoditi da u obilaženju/fotografisanju zgrade zaboravi razlog zobg kojeg je baš ispred tog, a ne nekog drugog objekta.
Rad muzeja i kratak istorijat shvatanja naivne umetnosti sa dodatkom onoga što se danas naziva mrginalnom utmetnosti predstavila nam je kustoskinja Nina Bošković.
Možda je ovo pravi trenutak da se podsetimo kako je Oto Bihalji Merin, zemunac, likovni kritičar, književnik, istoričar umetnosti bio taj koji je naivnu umetnost sa prostora bivše Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije predstavio svetu i uveo je na velika vrata na svestku umetničku scenu.
U međuvremenu se ponešto promenilo u shvatanju i razvrstavanju naivne umetnosti. Iako većina i danas kada se kaže „naiva“ pomisli na Kovačicu i šaroliki prikaz života lokalnih Slovaka, ono što se pod tim izrazom podrazumeva promenilo se. Formulacija „naivna umetnost“ obuhvata mnogo više od prikaza lokalnog folklora i seoskog života.
„Misija MNMU je da naivnoj i marginalnoj umetnosti pruži celovitu zaštitu prenoseći pravu sliku o njenoj suštini i pravoj umetničkoj vrednosti, razgraničavajući ih od drugih oblasti neakademskog stvaralaštva-oblasti amaterizma i diletantizma. Najznačajniji rezultat dugogodišnjih muzeoloških nastojanja i aktivnosti MNMU je činjenica da su rasvetljene mnoge ukorenjene nedoumice i zablude vezane za specifičnuoblast naivne i marginalne umetnosti. Danas je i u širim krugovima likovne publike mnogo prisutnija svest o izuzetnom umetničkom potencijalu, visokim likovnim dometima i istinitoj kreativnoj stvaralačkoj energiji najvrednijih dela ove umetnosti, kao što se i u krugovima stručnjaka naivna i marginalna umetnost pravilno posmatra i vrednuje kao sastavni deo savremene umetnosti, ravnopravan sa akademskom“. (tekst sa sajta Muzeja naivne i marginalne umetnosti u Jagodini).
Velika je zbirka MNMU-a, a prostor ne dovoljno. Na spratu su domaći stvaraoci u suterenu inostrani. Zanimljivi i jedni i drugi. Osim Ilije Bašičevića Bosilja (o kome smo već pisali) ovu autorku posebno je oduševio Srboslav Ilić (inače avijatičar) svojim „Krstom“ oslikanim 2005. Neobično ostvarenje, deskriptivno i puno likova kao lubenica zrna, sa onim što se u istoriji umetnosti zove „horror vacui“ to jest strah od praznog prostora na najbolji način je uspostavilo vezu između naivnog i slikarstva na koje ćemo naići u manastiru Ravanica, pre svega na ikonostasu.
Sa prvom primljenom dozom umetnosti krećemo polako put Ravanice, poslednjeg počivališta kneza Lazara Hrebeljanovića. Polako, ali sigurno nadahnutom pričom Tamara Ognjević nas prevodi iz sadašnjosti u prošlost. Nestaje auto-put, gube se sa vidika savremene građevine umesto njih pred mojim očima izrasta srednjevekovna Srbija sa vitezovima, vlastelinkama, ali i običnim svetom koji deli sudbinu svojih vladara. Knjeginja Milica koja pred državnim saborom pita Lazara da li ga je stid što nema ni jednu građevinu dostojnu velikog Nemanje. Lazar i Milica, obični ljudi koji u skladu sa vremenom u kome žive strahuju da li će konačno posle pet kćeri dobiti sina naslednika. Knez Lazar i knjeginja Milica srećni što su rodili Stefana budućeg despota, pa još i Vuka. Nagađa se da su rodili i Dobrovoja koji je umro neposredno posle rođenja (što nije bilo neuobičajeno), ali to se ne može sa sigurnošću tvrditi.
Podsećanje da je Kosovski boj bio samo uvod u Otomanska osvajanja srednjevekovne Srbije. Podsećanje da je nakon prerane smrti oca, u tom boju, vođen čvrstom i mudrom majkom Milicom, Stefan izrastao u nepobedivog viteza i vrhunskog despota, po rečima Tamarinim „nenadmašnog kriznog menadžera“.
Jezdi vremeplov kroz uske puteve Moravske Srbije, teče priča istorijska sve do manastirskih zidina. Teška su vremena bila u doba Moravske Srbije, upadi Osmanlija svaki čas, čarke razne, valjalo se zaštiti. Tako i manastir Ravanica oko sebe ima zidine sa sedam kula odbrambenih (sačuvani su samo fragmenti).
Crkva posvećena Vaznesenju Gospodnjem nije velika, ali je zbog svoje razigrane fasade i mnogobrojnih ukrasa, prepleta, dekorativnih elemenata i kupolica iznad osnove trolisnog krsta upečatljiva. Ritmično ponavljanje redova cigle, maltera i kamena čini da fasada treperi, a prepleti oko prozora, velika rozeta, ukrasni kermaički cvetići podsećaju na iluminisane (oslikane) srednjevekovne rukopise.
Unutrašnjost nije ništa manje dekorativna, na žalost zabranjeno je fotografisanje, naročito ako imamo na umu da su boje bile mnogo življe, da je bilo zlata…
Ikonostas iz 30-tih godina XIX veka svojom „naivnošću“ naslanja se na priču sa početka i na Muzej u Jagodini. Oslanjajući se na vizajntijsku tradiciju, na putujuće zografe i poznavanje srednjevekovne ikonografije, srpski slikari tog vremena možda ne dosežu svojim stvaralaštvom vrhunske domete, ali se njihova ostvarenje uklapaju u okruženje i naslanjaju na tradiciju.
Dramatični prizori prirode koja nas okružuje, jarko sunce, bistro nebo, treperava crkva, priče… Dovoljno da čovek poželi da iz začaranog kruga ne izađe.
Opet, vreme je ograničen resurs, a despot čeka.
Pokušaj vozača da vremeplov vrati do auto-puta pa na Svilajnac i Despotovac biva presečen u korenu i uz malu pomoć gugl mape gazda na volan dobija instrukcije o kretanju putevima lokalnim, uskim, zavojitim, strmim ali čarobnim.
Plovi lađa četvorotočkaška, ređaju se predeli predivni, povremeno neko đubre nehajno bačeno kvari utisak al’ ne damo se mi omesti.
A onda, baš iza ugla kao u priči, nestvaran prizor rudarskog naselja građenog planski oko čuvenog Senjskog rudnika. Podsetnik na neka druga vremena, podsetnik na to da u našoj lepoj domovini ljudi žive teško, nekada bez nade da će bolje biti.
Usput priča o rudarstvu kao izvoru moći i bogatstva srednjevekovne Srbije, o srebru, o zlatu…
Još malo zavojitih puteva, a onda zidine. Zidine koje u meni bude sećanja na detinjstvo i moj prvi dolazak u manastir Resavu. Manastir je poznatiji po imenu Manasija, poteklog od nadimka despotovog „Manasija“ kao aluzija na čuvenog biblijskog proroka, velikog govornika Manasiju.
Pre dolaska sa školskom ekskurzijom u šetom razredu osnovne škole, obavezni obilazak manastira i Resavske pećine, prvi put sa ovim zidinama susrela sam se u jednom od putovanja sa ocem. Dan danas pri svakom pomenu manastira Manasija ja se setim njegovog objašnjenja čemu zidine i zašto baš sveti ratnici na freskama. Setim se priče o teškim vremenima, čestim upadima Turaka, potrebom za osećajem sigurnosti i zaštite, potrebom da se pokaže kako je važno da se bude dobar ratnik, da se bude ratnik za hrišćanstvo… Eh, mnogo toga je mene moj otac naučio pre svih drugih…
Puno priče o manastiru, njegovom nastanku, važnosti Resavske škole, despotovoj mudrosti, sposobnosti, dalekovidosti, ali i skromnosti dostojnoj samo velikih ljudi.
Neobeležena ploča, po njegovoj želji, na desnoj strani priprate (unutrašnje) po običajima koji nalažu da tu budu položni zemni ostaci ktitora u ovom slučaju despota Stefana Lazarevića, s pravom nazvnog Velikog, i zbog fizičke veličine ali pre svega zbog onoga što je postigao.
Neizostavno se nameće i priča o „moćima“ savremene nauke i saradnje sa forenzičarima, korišćenjem DNK analize i sve to kako bi bili sigurni da ostaci koji počivaju u miru manastirske crkve jesu ostaci Velikog despota. A dokazano je neosporno, poklapaju se sa ostacima kneza Lazara, oca mu, onako kako samo ostaci oca i sina mogu.
Nauka je čudo u njoj leži moć, pa tako zahvaljujući baš njoj sa sigurnošću možemo reći da su sve povrede koje je u svom žitju o Stefanu opisao Konstantin Filozof baš te povrede i da je despot umor baš onako kako je Konstantin opisao, od moždanog udara.
Moćna je ta Manasija, zidine sa puškarnicama i odbrambenim kulama, crkva iako građena u doba Moravske stilske grupe i po svojoj arhitektonskoj osnovi upravo to, ukrasom , tačnije nedostatkom ukrasa, obložena kamenom podseća više na Studeničku crkvu i Rašku stilsku grupu. Monumentalnom vladaru monumentalna crkva.
Odmah pored grandiozna trpezarija, na sprat, u kojoj su nekada davno kada završe dnevne poslove monasi revnosno umnožavali srednjevekovne knjige. Nije još Gutemberg bio izmislio svoju štamparsku mašinu, a despot je hteo da se znanje porširi i knjige sačuvaju. Teško je zamisliti kako se samo uz sjaj sveće lojanice radi tako naporan posao, ali radilo se.
Kada se iz trpezarije izađe pa na desnu stranu pogleda još jedan objekat neverovatne veličine zadrži pogled posetioca. Veliko bratstvo, veliki posao, trebalo je svetla, trebalo je puno hlebova ispeći, a za sve to velika peć nužnst je. Ozbiljno oštećena ipak može da dočara svoju važnost.
Još malo pojedinačnog komuniciranja sa despotom, upijanja lepote i smirenosti koja nas okružje pa još jednom put pod noge. Ponovo krivudavim, uskim putićima i mostićima sve do vodopada rečice Lisine na padinama planine Beljanice, na ručak sa pogačom ispod sača pečenom. sa pastrmkom i rujnim vinom sve skoro pa kao u doba despotovo.
Mrak je već svuda dok se polako tim putićima do auto-puta i civilizacije vraćamo. Svako sa svojim mislima, sećanjima, utiscima. Još koja reč Tamarina, oproštaj i obećanje da ćemo uskoro ponovo u neki novi vremenski skok.
Fotografije – Majda Sikošek
66