Ars longa – vita brevis, iako originalno potiče iz Hipokritovih Aforizama i zapravo znači da je život suviše kratak da se savlada znanje, tehnika i zanatska veština[1], danas se ovaj izraz upotrebljava da bi se istaklo kako je život prolazan, a umetnost večna. Toj večnosti je 2. i 3. februara, ove, 2023. godine u Zaječaru dodato ponešto za pamćenje.
Februarski produženi vikend kod prijateljice u Zaječaru obogatio je i moj život. Sve je započelo odlaskom na premijeru predstave „Ženidba“ Nikolaja Gogolja, kojom je zaječarsko pozorište obeležilo svoju sedamdeset i šestu godinu postojanja. Umetnost kroz igru i reč, kroz simboliku i asocijacije. Umetnost da se kroz smeh ilustruje tuga, surovost svakodnevnih ispraznih života ljudi koji se drže forme, a ne suštine. Umetnost života. Glumcima predstava legla, a i publici. Puno pozorište, žagor, osmesi na licima, pozdravljanja poznanika i prijatelja i moja malenkost sa svojim prijateljicama u svemu tome – umetnost života.
Novo jutro, nove umetničke priče. „Ćurčijski zanat u Zaječaru“ – izložba/priča o jedinoj preostaloj porodici u Zaječaru koja se još uvek bavi ovim zanatom. Dokumentovanje faza izrade, tokom sedam meseci, od otkupa kože do završnih proizvoda i priča sa porodicom Antanasijević, deo je započetog procesa uvršćavanja ćurčijskog zanata na listu Nematerijalnog kulturnog nasleđa Republike Srbije. Kao i terzije i ćurčije su nekada radile puno i bilo ih je svuda, nije se mogla varošica zamisliti bez njih jer su proizvodili odeću koja se nosila. Danas i jedni i drugi svoje umeće prikazuju kroz opremanje kulturno umetničkih društava, pozorišta i folklornih grupa. Autorka izložbe Suzana Antić, etnološkinja i muzejska savetnica u Narodnom muzeju u Zaječaru, je foto panoima, objašnjenjima i nekolicinom predmeta radionice porodice Antanasijević ilustrovala izradu kožuha, šubara, obuće… Nevelika izložba smeštena u galeriji Radul begovog konaka (pravo okruženje za ovako nešto – prim. aut) prilika je da se podsetimo na jedan divan zanat koji polako nestaje iz našeg okruženja. Ne zaboravimo na Hipokratovu pouku – „potrebno je puno vremena da osoba nauči i usavrši svoj zanat, a svako od nas ima samo kratko vreme tokom kojeg to može da uradi“. Ars longa – vita brevis.
Radul begov konak
Iako je život, koliko god da traje, kratak za sve ono što bi voleli i želeli da uradimo, naučimo, saznamo, dvadeset i četiri sata jednog dana mogu da pruže mnogo toga.
Vraćamo se na zaječarsko pozorište, ali u drugom kontekstu. Obeležiti bezmalo osamdeset godina postojanja jedne kulturne ustanove podrazumeva ne samo pozorišnu premijeru već i ponešto još. Istog, 2. februara, pre premijere otvoren je drugi po redu, u Srbiji, Pozorišni muzej jednog teatra[2]. Možda formalno, po svim muzeološkim uzusima, ne spada u ono što se zove muzej, ali po materijalu kojim raspolaže i kojim će raspolagati sasvim može da bude zametak još jedne ozbiljne kulturne institucije. Afiši, programi, fotografije, kostimi, delovi scenografija – svakome ko to želi dočaraće čaroliju pozorišne umetnosti. Ne zaboravimo da je Zoran Radmilović (čije ime pozorište nosi) bio legenda domaćeg glumišta, a rodom iz ovog, meni veoma dragog, grada na istoku Srbije.
Kuća u kojoj je smešen Pozorišni muzej i galerija
Nije dovoljno samo zvanično otvoriti neki kulturni prostor, valja ga uvesti u život. Tako je već sutradan (3. februar) u galerijskom prostoru Pozorišnog muzeja otvorena izložba grafika, crteža i slika Miće Popovića. Prava poslastica za ljubitelje likovne umetnosti. Kako i zašto baš ovaj korifej naše umetničke scene – ključna reč saradnja. Kulturni centar iz Loznice i Kulturni centar Zaječar (u okviru kojeg radi i pozorište, a od ovog februara i Pozorišni muzej) potpisali su protokol o saradnji u želji da približe zapad i istok naše zemlje, bar kulturološki. U okviru saradnje u goste je stigla izložba iz Spomen zbirke Miće Popovića i Vere Božičković Popović – na radost Zaječaraca i moje malenkosti. Iako najpoznatiji po svojim emformel slikama, slikama koje osvajaju prostor van slikarskog platna, mene su oduvek fascinirali njegovi crteži i grafike. Kada je neko majstor linije, nije mu teško postati i majstor svetla, pokreta, platna… Davno, davno, osamdesetih godina 20. veka čovek mog života poklonio mi je Popovićevu grafiku „Devojka“. Prva slika koja me je dočekala na ulazu u galeriju bila je upravo „Devojka“. Uzburkala se sećanja i osećanja, iako je gledam svaki dan, opet nekako u drugom prostoru drugačije emocije je izazvala. Ove godine se navršava 100 godina od rođenja Miće Popovića, a njegova umetnost još uvek traje, u ovom slučaju savremena interpretacija izraza na početku uklapa se i u originalnu – bile su potrebne godine da usavrši svoje znanje i umeće, a život je zaista kratak dok je umetnost večna. Ars longa – vita brevis.
Grafika “Devojka” na izložbi
“Devojka” Miće Popovića u mojoj kolekciji
Nije se ovom izložbom završila moja plovidba kroz umetnost u Zaječaru u februaru 2023. godine. Biće još priča o umetnosti, trajanju i prisutnosti…
Ars longa – vita brevis
Fotografije M. Sikošek
[1] Tékhnē na starogrčkom znači zanat, veština, a ne lepe umetnosti na koje danas mislimo kada kažemo umetnost. Tako je i latinski ekvivalent Ars značio zapravo veštinu i zanat, ali je vremenom postao sinonim za lepe umetnosti (likovne i primenjene).
[2] Prvi je otvoren u okviru Narodnog pozorišta u Beogradu