AFRODITA I PAFOS

Bilo jednom jedno more, nestvarno plavih nijansi, u tom moru jedno ostrvo, na ostrvu uvala, u uvali bela stena. Kada se more talasa do obale dopliva snežno bela pena. Jednoga dana iz te pene išetala je žena opijajuće lepote – nazvali su je Kiparska Afrodita. Odabravši jednu od mnogih uvala na ostrvu Kipar zauvek ga je uvela u mit.

Jednog septembarskog dana 2023. godine ove ere, stigla sam do zaliva u kojem je rođena Kiparska Afrodita, do mesta koje zovu Afroditine stene. Dovela me je Branka da mi pokaže nebeske plave nijanse i bele stene Afroditine kao uvod u ono što ćemo videti malo posle na arheološkim nalazištima u gradu Pafosu. A videle smo…!!!

Boginje velike moći nije dobro preskakati, što je sigurno sigurno je, a za Kiparsku Afroditu kažu da je imala ogromnu moć i da je bila osvetoljubiva. Ukoliko joj nije bilo ukazano dužno poštovanje, osveta je bila strašna. Opet, znala je da bude i milostiva. Bila je ratoborna pa su je zvali i Boginja sa kopljem. Arheolozi pišu da je mogla da bude predstavljena i kao muška figura, Afroditos, što je naglašavalo njenu polnu ambivalentnost i garantovalo plodnost. Kraljevske dinastije su smatrale svojom zaštitnicom, a s obzirom da je rođena u moru štitila je morska plovila i mornare. Na Kipru je bila njihova Boginja, Vladarka, sve do 4. veka pre naše ere kada je u potpunosti poistovećena sa grčkom boginjom Afroditom.

Afrodtitine stene, mesto na kome su talasi izrodili boginju lepote i ljubavi blizu je grada Pafosa i omiljena je plaža ne samo za letnju razonodu kupanja, sunčanja i ronjenja, već i za mlade parove koji na žbunu ,nedaleko od tih stena i mora zanosnih plavih nijansi, vezuju krpice i porukice u nadi da će ih Bognja čuti, videti i nagraditi dugotrajnom ljubavlju.

Na Brankinu usputno opasku „veruje se da ko se okupa tu večito ostaje mlad“, odlučila sam da bar ruke umočim i umijem lice. Nije da mi je želja da večito budem mlada (to mi deluje zamorno, najiskrenije govoreći), već više da me posluže ruke što duže i glava da bude radna. Pokušaj se završio tako što su se dobrano okupale moje bele patike i bele čarapice sa crvenim cvetićima – još bolje, neka traju večno, nekako mi se to čini korisnije.

Pafos nije samo Afrodita, Pafos je grad sa arheološkim parkovima, srednjevekovnim zamkovima i nečim što ne podseća na bilo šta što sam do sada imala prilike da posetim (a bilo ih je onoliko diljem Evrope, Severne Afrike, Indije, Kine) – Grobnice kraljeva (Tombs of the Kings).

Grobnice kraljeva su kao i ostali arheološki parkovi u Pafosu deo UNESCO Svetskog kulturnog nasleđa. Impresivne su jer sve grobnice koje su očuvane isklesane su u kamenu, ali svaka u jednoj steni. Mesto na kojem je nekropola smeštena nije ništa manje opčinjavajuće, na velikoj površini, sa malo rastinja uz more i savršen pogled. Dok sam šetala, fotografisala, posmatrala, stajala, uzdisala, ponavljala „ovo nije moguće, ovo je suludo“, smenjivale su mi se dve misli jedna me je vodila u avanturu astronautkinje po površini Marsa (zemlja i pesak su crvenkasti), a druga kroz ne napisani roman Agate Kristi (mislim da sam bila više naklonjena ovom drugom).

Neke od grobnica nemaju određeni oblik, više su ulaz u stenu, dok neke… E te neke… Osmišljene su kao kuće u kojima su živeli, sa unutrašnjim dvorištem i odajama okolo, sa dorskim stubovima i svime što dolikuje visokm zvaničnicima. Treba napomenuti da iako se nekropola zove Grobnice kraljeva, tu nisu sahranjivani kraljevi već visoki zvaničnici i aristokrate. Neki arheološki dokazi ukazuju na to da bi jedna od grobnica mogla da bude grobnica nekog od Kiparskih kraljeva. Hronologija datira grobnice od Helenističkog do Rimskog perioda, pa tim povodom je vrlo diskutabilna mogćnost sahranjivanja Kiparskih kraljeva, jer je to kraljevstvo pre dolaska Helena palo pod vlast Ptolomeja.

Inače historija Kipra je duga i zanimljiva, od osnivanja gradova-država (kraljevstava, pre će biti) oko 11 veka pre nove ere sve do današnjih dana. Nadomak svima, usput onima koji kreću iz Evrope u Aziju ili Afriku, bilo je privlačno i zgodno. Nije preveliko, a ima i more i planine i slanu i slatku vodu i vrućinu i sneg.

Neki skromni nalazi ukazuju da su grobnice bile bogato ispunjene kako bi prelazak iz ovog na neko drugo mesto onima koji putuju bio lakši i ugodniji. Kako nije pronađeno puno toga, pretpostavlja se da su neki davnašnji pljačkaši odneli sve što im je bilo dostupno. Mi danas možemo samo da zamišljamo…

Opet uz more, malo bliže centru, bar onome što bi bio turistički centar, Pafosa smešten je arheološki park Kato Pafos, ne sagledive veličine u svoj svojoj veličanstvenosti. Obilazeći Kato proći ćete kroz ostatke koji svedoče o postojanju soficistiranih društava koja su nastanjivala Pafos od neolitskog, preko helenskog i rimskog perioda sve do vizantijskog perioda, uz dodatak svetionika iz 1888. godine kada je Kipar bio pod vlašću Britanaca, a ostrvo ključna vojna baza za zaštitu brodova na putu kroz Suecki kanal.

Antički hramovi, rimske vile sa bogatim podnim mozaicima, Odeon, Agora, ostaci zamka poznatog kao Zamak četrdeset stubova… Toliko toga na velikom prostoru… Poseta od nekoliko sati sigurno nije dovoljna za sve to.

Hodajući po toplom danu i suncu, zaštićene šeširima i, u mom slučaju adekvatno svilenim kaftanom, lamentiramo nad veličinom i važnošću istraživanja koja doprinose našem razumevanju stare arhitekture, načina života i razmišljanja. Pada mi na pamet, često kada obilazim ovakva arheološka nalazišta, šta će to ostati iza našeg doba i kako će za nekoliko milenijuma to biti tumačeno, šta li će zaključiti o našem načinu života, arhitekturi, našem načinu razmišljanja… Ponekad se plašim…

Ozbiljna razmišljanja i posete prošlosti iskaju ozbiljna hedonistička utapanja, od još jednog u nizu praznika za sva čula na kasnom ručku uz obalu, šetnju po savremenoj rivi utopljenoj u meni neopisivo drag kiparski žamor bez buke, ljude bez gužve, penzionerske parove koji šetaju držeći se za ruke ili se zaljubljeno gledaju preko porcija sladoleda, porodice sa razdraganom decom i suton nad morem i lepotom življenja.

Branka ne bi bila moja drugarica i bivši turistički vodič kada mi na kraju dana ne bi priredila još jedno iznenađenje. Nekadašnje selo, danas više predgrađe Pafosa, Geroskipou (Sveta bašta) dom je jednoj vizantijskoj građevini – Crkvi svete Paraskeve, koja datira iz 9 veka. Kao i mnogo toga na Kipru i legenda o ovoj crkvi vezana je za Afroditu – mesto na kome se nalazi nekada je bila Afroditina „Sveta bašta“. Nema pouzdanih dokaza da je vizantijskih hram nikao na temeljima Afroditinog hrama, ali taj mit zaokružuje moju današnju priču od mora iz kojeg je u svet stupila do njene „Svete bašte“… Živi Afrodita na Kipru kroz priče, legende, verovanja, kroz lepotu i ljubav ostrva i njegovih žitelja…

Nastaviće se…

Fotografije M. Sikošek